Добродошли на Златиборске стазе!

Вратите се душом испуњени, или останите мирни

Златиборска села нису само скупине кућа расутих по пропланцима; то су живи споменици српске историје, културе и несаломивог духа. Свако од набројаних златиборска села представља микрокосмос за себе, са сопственом патроналном славом, специфичним дијалектом, породичним легендама и тајнама које се преносе са колена на колено. Док модерни центар Златибора бруји од урбаног живота, ова села су остала истински чувари „златиборског пламена“. Она су дом рабаџија који и даље извлаче трупце из густих шума Муртенице, плетиља чије су рукотворине обишле куглу земаљску, и домаћина чија трпеза никада није празна за путника намерника. Овде се време не мери сатима, већ положајем сунца изнад врхова Торника и Чиготе, и звуком звона са сеоских цркава која позивају на молитву и сабор.

Географски распоред златиборских села прати динамику саме планине. На северу, села попут Мачката и Шљивовице служе као капије планине, где се планински ваздух меша са мирисом буковог дима из сушара. Ка западу, према реци Увац, села постају суровија и тиша, скривена у дубоким кањонима где само орлови круже изнад манастира. Источни и јужни део планине, са селима попут Љубиша и Гостиља, представљају водене оазе препуне потока, водопада и рибњака. Свако село има свој „Запис“ – свето дрво, најчешће храст или бор, са урезаним крстом, које је деценијама служило као црква под ведрим небом у временима када су окупатори палили храмове. Та веза са земљом и небом чини златиборска села јединственим местом где се духовност осећа у сваком удисају оштрог, планинског ваздуха.

Живот у овим селима је вековима обликован суровим зимама и врелим летима, што је створило специфичан сој људи – Ере. Ерски хумор, домишљатост и способност да се у неколико речи каже највећа истина, рођени су управо овде, на сеоским прелима и саборима. Породична задруга је била стуб опстанка; у једној кући живело је и по тридесет чланова породице, делећи добро и зло. Та заједница је очувала обичаје попут „певања из вика“, архаичног двогласног певања које се и данас може чути у селима око Рожанства. Златиборска села су и економски покретач краја. Без вредних руку сељака из Криве Реке или Јабланице, не би било чувене комплет лепиње, ни сира, ни кајмака, ни пршуте. Свако парче меса и свака капка млека носе у себи арому лековитог биља са пашњака који никада нису осетили хемију, већ само росу и планинско сунце.

Данас, златиборска села доживљавају своју ренесансу кроз сеоски туризам. Домаћинства отварају своје вајате за госте из целог света, нудећи им оно што је у модерном друштву најдрагоценије: мир, тишину и истинску људску повезаност. Посета селима попут Трипкове, где се негује уметност стакла, или Сирогојна, које је Музеј на отвореном, пружа увид у цивилизацију која је знала како да живи у хармонији са природом, а не против ње. Ово је путовање кроз време, стазама којима су прошли Немањићи, хајдуци, српски кнежеви и ратници, остављајући нам у аманет да чувамо ова брда. Златиборска села су срце које никада не престаје да куца, подсећајући нас ко смо, одакле долазимо и чему треба да се вратимо – извору чистоте и вере који се налази у свакој сеоској порти и свакој планинској кући.

Нашу причу о златиборским насељима започињемо од оних најпознатијих, која су уједно и културни и туристички стубови ове планине:

Златибор, Мачкат, Сирогојно, Љубиш

Пут настављамо кроз пределе богате духовношћу и историјским црквама, где се чувају најстарија предања:

Рожанство, Крива река, Јабланица, Доброселица

Затим се окрећемо аутентичним селима која красе западне и северне обронке, познатим по нетакнутој природи:

Семегњево, Шљивовица, Трипкова

Посебно место заузимају насеља ушушкана у долинама, позната по својим изворима, потоцима и природним лепотама:

Жељине, Гостиље, Стубло, Трнава, Водице

Откривамо и оне мање истражене, али једнако важне драгуље који чувају прави дух златиборског сељака:

Бранежци, Драглица, Равни, Голово

Нашу шетњу кроз насеља завршавамо тамо где се спајају традиција, занатство и административно средиште краја:

Шаиновци, Раковица, Мушвете, Чајетина

Све ово нераскидиво уоквирује дивља и моћна природна целина која надгледа овај крај:

Планина Муртеница

Ово су златиборске стазе, нађите свој пут!

Златибор, Мачкат, Сирогојно, Љубиш

Село Златибор (Рујно)

Пре него што је постао светски позната туристичка дестинација, Златибор је био само планина, а његово административно и животно срце куцало је у селу које је носило исто име. Данас, када кажете „Златибор“, сви мисле на Краљев трг и језеро, али право, старо село Златибор (које се некада звало и Рујно) обухватало је просторе данашњег Палисада, Ока и околних брда. Ово је место где је све почело, где су први горштаци поболи своје коље у земљу и схватили да се налазе на планини која је вреднија од злата. Смештено на централном платоу, на просечној висини од 1.000 метара, ово село је било суштина златиборског идентитета – пространо, осунчано и прекривено меком травом која на сунцу заиста сија као племенити метал.

Назив Рујно потиче од биљке руј, која је овде расла у изобиљу и чије је лишће у јесен бојило планину у нестварну црвенкасто-златну боју. Старо село Златибор било је познато по својим бескрајним пашњацима на којима није било ни ограда ни зграда. Овде је ветар слободно шетао, а једини звуци били су клепет меденица и песма чобана. Управо на овом простору развила се легенда о „златном бору“, специфичној врсти бора са жућкастом кором и четвороугаоним гранама, за који се веровало да доноси срећу и здравље. Стари Златиборци су живели у складу са овим веровањем, градећи своје брвнаре од тог истог дрвета, стварајући домове који су мирисали на смолу и вечност.

Историја овог централног села је историја српског гостопримства које је случајно постало индустрија. Све је почело 1893. године, када је краљ Александар Обреновић посетио извор Кулашевац (данашње језеро). Тада су мештани села Златибор, поносни домаћини који никада нису наплаћивали преноћиште, дочекали краља са најбољим што су имали. Краљ је био толико одушевљен ваздухом и миром да је подигао чесму, а Кулашевац је преименован у „Краљеву воду“. Тада се живот села заувек променио. Почели су да долазе први туристи, најпре богати трговци и чиновници, а затим и обичан народ, тражећи лек за плућа у густим боровим шумама Палисада. Стари Златиборци, породице попут Ђоковића, Кнежевића, Радовића и других, постали су први туристички радници, нудећи своје вајате и собе путницима намерницима.

Духовни живот старог села био је везан за природу, али и за манастире у околини. На простору данашњег насеља Палисад некада су се одржавали највећи сабори у овом делу Србије. Овде су се момци и девојке упознавали, склапали бракови и договарали послови који су одређивали будућност планине. Вера златиборског човека са овог централног платоа била је чврста и несаломива – они су веровали да је планина живи организам који се мора поштовати. Сваки извор је имао своју причу, а сваки пропланак име које је нешто значило: Око, Обудовица, Тић поље. За њих, Златибор није био само земљиште, већ светиња која их храни и чува.

Географија старог села Златибор је дефинисана „таласањем“. Овде нема оштрих клисура, већ се брда меко преливају једно у друго, стварајући идеалан терен за дуге шетње. Ваздух је овде посебан због сучељавања медитеранских и континенталних ваздушних струја, што ствара познату „ружу ветрова“. Тај невидљиви феномен је заправо највеће богатство које је ово село имало. Легенда каже да су стари људи из села доживљавали дубоку старост без икаквих болести, само зато што су сваки дан удисали ваздух са Палисада и пили воду са извора Око.

Економски, ово село је некада било синоним за најбоље волове и коње у Србији. Златиборци су били познати као врсни кириџије – људи који су на коњским леђима разносили со, луч и ракију по целој земљи. Ти каравани су кретали управо са ових централних пашњака. Данас, економија овог дела је потпуно окренута туризму, али ако загребете испод површине модерних фасада, још увек ћете наћи старе подруме где се суши пршута на исти начин као пре сто година. Мештани који су остали верни својим коренима и данас на пијаци нуде производе који имају онај исти, неискварени укус планине.

Породична стабла овог централног дела су међу најстаријима на планини. Иако је урбанизација донела много нових људи, старе златиборске породице и даље држе „вертикалу“. Они су ти који ће вам рећи где се заиста налази најбоља вода, којом стазом треба проћи да би се видело море од облака и зашто је важно чувати свако преостало стабло бора. Њихова кућна слава је и даље најсветији дан у години, када се капије отварају за свакога, баш као у време краљевих посета.

Зима у овом селу је некада била сурова али прелепа. Без високих зграда, снег је био бесконачно бело море. Стари Златиборци су се тада окупљали у кућама уз огњишта, препричавајући приче о хајдуку Костуди и вилама које живи на Чиготи. Звук санки и звона коња кириџија били су једини звуци који су реметили зимску тишину. Данас је то време скијања и гужве, али на ободима старог села, на путу ка Оку, још увек можете осетити ту исту тишину и снагу златиборског мраза који „пече“ лице.

Село Златибор (Рујно) је корен из ког је израсло све што данас познајемо. Оно је доказ да један мали, вредан народ са планинских висина може да изгради светски бренд, а да притом сачува своју суштину. Посета овом „невидљивом“ селу, које се крије иза модерних хотела, заправо је потрага за истином о Златибору. То је повратак на Кулашевац, на Палисад, на места где су наши стари гледали у небо и знали да су благословени што живе на овом парчету земље. Ово је прва прича, почетак свих почетака, и подсетник да је Златибор пре свега душа, па тек онда планина.

Село Мачкат

Мачкат није само насељено место на мапи општине Чајетина; то је заједница која представља есенцију златиборског духа, место где се вековима укрштају путеви, ветрови и судбине. Смештен на северним падинама планине, на просечној надморској висини од око 850 метара, Мачкат служи као природна и економска капија Златибора. Ово село је први прави додир посетиоца са планинским амбијентом након успона из Ужица, али оно је много више од транзитне тачке. Мачкат је синоним за домаћинство, за култ меса који је овде доведен до савршенства, и за духовност која је исклесана у тврдом камену његове цркве. Овде се живи од земље и природе, али са господским достојанством које су генерације Мачкаћана градиле кроз трговину и занатство.

Географски положај и феномен "Руже ветрова"

Мачкат заузима специфичан положај на висоравни која је са свих страна изложена струјањима ваздуха. Управо овде се дешава судар двају климатских светова: оштрог, сувог ваздуха са планинских врхова Муртенице и Торника, и блажих, влажнијих струја које долазе са обала Јадрана, пробијајући се кроз кањоне река. Овај феномен, познат као „ружа ветрова“, није само метеоролошка занимљивост, већ кључни фактор који је одредио судбину села. Захваљујући овом константном струјању чистог ваздуха, Мачкат је постао једино место на свету где се говеђа и свињска пршута суше на начин који је немогуће реплицирати у било којој индустријској комори. Ваздух овде делује као природни конзерванс, а у комбинацији са благом ватром од чисте буковине, ствара производ који је заштићен и препознат као врхунски деликатес.

Духовност и Црква Светог Илије – Камени стражар вере

Срце Мачката куца у порти Цркве Светог Илије. Изграђена 1859. године, у време када се Србија још увек опрезно ослобађала турског утицаја, ова црква је подигнута од тесаног камена који су мештани допремали на воловским запрегама са околних брда. Она није грађена од брвна, као већина тадашњих златиборских храмова, што говори о богатству и снази тадашњег Мачката. Њена архитектура је једноставна, чврста и пркосна, баш као и људи који је посећују. Унутрашњост храма крије вредан иконостас и црквене сасуде који су деценијама чувани од ратова и похара. Сваког 2. августа, на Илиндан, Мачкат постаје центар читавог Златибора. Тада се одржава велики народни сабор, а звук звона са ове цркве одјекује далеко низ падине ка Биоски и Шљивовици, подсећајући народ на њихове корене и завет претака.

Породична стабла и династије пршутара

Ако је Златибор држава, онда су породице из Мачката њена властела. Породична презимена попут Шопаловић, Брковић, Стојановић, Анџић, Радојичић и многа друга, нису само имена на капијама; то су институције. Свака од ових породица има своју тајну рецептуру за сушење меса која се преноси искључиво унутар куће. Оно што Мачкаћанина издваја је чињеница да он никада неће продати пршуту коју не би изнео пред своју децу. Процес производње је дуг и мукотрпан: од пажљивог одабира стоке која пасе на најчистијим пашњацима, преко сољења, па све до вишемесечног сушења на „промаји“. Мачкатска пршута је интензивне црвене боје, са белим рубом масноће који се топи у устима, и мирисом који моментално буди сва чула. Управо због те посвећености квалитету, настала је чувена „Пршутијада“, сајам који сваке године посети на десетине хиљада људи, претварајући Мачкат у гастрономски центар региона.

Култ златиборске кафане и јагњећег печења

Мачкат је светски познат и по свом „врућем печењу“. Кафана у Мачкату није само успутна станица за оброк, већ место где се склапају послови, решавају сеоски проблеми и прослављају животни успеси. Легендарна кафана „Бајо“ и друге кафане у центру села постале су део националног идентитета. Свакодневно, од раног јутра, из пећи на дрва излазе најбољи комади јагњетине и прасетине. Тајна је у томе што се стока гаји у непосредној близини, а месо никада не долази из великих индустријских кланица. Када се томе дода домаћи хлеб из фуруне, кајмак који се "хвата" у златиборским млекарима и љута шљивовица, добија се оброк који је заштићени део српске културне баштине.

Мачкат кроз ратове и слободу

Историја села је пуна јунаштва. Мачкаћани су били ратници који су прешли преко Албаније, борили се на Солунском фронту и враћали се на своја имања да из рушевина поново подижу живот. У селу постоје обележја посвећена палим борцима који су дали животе за слободу Србије. Тај слободарски дух и данас се осећа у разговору са мештанима – они су поносни, често самосвојни, али неизмерно гостопримљиви. Ерски хумор је овде најбриткији; Мачкаћанин ће вас дочекати раширених руку, али ће кроз шалу и анегдоту испитати ко сте и какве су вам намере, пре него што вас понуди најбољим што има.

Екологија и будућност села

Упркос модерном добу, Мачкат је успео да сачува своју еколошку равнотежу. Овде нема великих димњака ни тешке индустрије. Главни ресурс су чист ваздух, здрава вода и вредне руке. Све више младих одлучује да остане у селу, модернизујући производњу меса, али не одступајући од традиционалних метода. Савремена школа, амбуланта и развијена инфраструктура чине Мачкат једним од најпожељнијих села за живот у Србији. То је спој села из 19. века по вредностима и села 21. века по стандарду. Ко једном осети мирис Мачката и види поглед који се са његових брда пружа ка суседним селима, заувек остаје везан за овај део златиборског злата.

Село Сирогојно

Сирогојно представља заједницу која је успела оно што је многим другим местима остало недостижно – да своју најдубљу традицију, свакодневне обичаје и материјалну баштину претвори у светски признат бренд, а да притом не изгуби ни трунку своје изворне планинске душе. Смештено у источном делу златиборске висоравни, на надморској висини од око 900 метара, Сирогојно је место где се зауставило време, али не на начин који сугерише заосталост, већ на начин који слави вечност. Ово село је постало културна престоница Златибора захваљујући необичном споју народног неимарства, уметничког штрикања и православне духовности која овде има дубоке корене. Када се крочи у Сирогојно, човек има осећај да је ушао у живи оквир неке старе слике на којој се преплићу мириси суве траве, оштрина планинског ваздуха и звук сеоских звона који позивају на молитву и мир.

Срце села и његов најпрепознатљивији симбол је Музеј на отвореном „Старо село“, који је први и једини ове врсте у Србији. Простире се на неколико хектара и представља аутентичну реплику златиборске породичне задруге из 19. и почетка 20. века. Свака кућа, сваки вајат, млекар или качара који се овде налазе, нису изграђени као сценографија, већ су то оригинални објекти који су пажљиво растављени у околним златиборским засеоцима и поново састављени на овом брду. Ова кућа-музеј показује како је један планински домаћин организовао свој живот: главна кућа са огњиштем била је центар света, место где се ложила ватра која се никада не гаси, где се спремала храна и доносиле најважније одлуке. Око ње су се ређали вајати – мале дрвене кућице у којима су спавали млађи чланови породичне задруге, млекар где се чувао кајмак као највеће благо, и амбари за жито. Овде се може видети генијалност народне архитектуре; куће су грађене од талпи боровог дрвета, покривене сламом или шиндром, без бетонских темеља, прилагођене терену и суровим зимама које су некада трајале и по шест месеци.

Паралелно са архитектуром, Сирогојно је у свет послало још једну невероватну причу – причу о златиборским плетиљама. Током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, под вођством Добриле Смиљанић, локалне жене су своје умеће штрикања вуне претвориле у уметност високе моде. Њихови вунени џемпери, капе и шалови, украшени мотивима златиборских цветова, дрвећа и кућа, постали су толико тражени да су извожени у бутике Париза, Лондона, Токија и Њујорка. Те жене, које су по цео дан чувале стоку или радиле у пољу, увече би уз шкиљаву светлост латре штрикале ремек-дела која су касније носиле најпознатије жене света, укључујући Јованку Броз и Ненси Реган. Вуна је била домаћа, ручно предеана и бојена природним састојцима добијеним из биљака са планинских пашњака. И данас у Сирогојну постоји Музеј плетиља који чува сећање на тај економски и културни препород села, а звук игала које се сустижу још увек се може чути на сеоским прелима.

Духовност Сирогојна је нераскидиво везана за Цркву Светих апостола Петра и Павла, подигнуту 1764. године. Она је један од најстаријих зиданих храмова у овом крају и под заштитом је државе као споменик од изузетног значаја. Ова црква је била духовни светионик за читав овај део Златибора у временима када су други храмови паљени и рушени. Оно што је чини посебном је њен величанствени иконостас, дело чувеног Симеона Лазовића, највећег српског иконописца 18. века. Његове иконе, које спајају византијску строгост са барокном мекоћом, и данас исијавају исту светлост као и пре двеста педесет година. Порта цркве је место где се и данас одржавају најважнији сеоски сабори, нарочито на Петровдан, када се окупи народ из свих крајева да прослави крсну славу и подсети се својих предака који су под овим зидинама налазили утеху и наду.

Природа Сирогојна је једнако импресивна као и његова историја. Село је окружено висовима са којих се пружа панорамски поглед на кањон реке Приштавице, која у доњем току прави нестварне меандре. У близини се налази и чувена Стопића пећина, која је географски везана за атар овог села. Терен је богат лековитим биљем – кантарионом, хајдучком травом и мајчином душицом – коју мештани сакупљају и користе у народној медицини. Овде је земља шкрта у смислу плодности за ратарство, али је богата пашњацима на којима се гаје стада оваца од чије вуне настаје чувена одећа. Та симбиоза човека, животиње и природе овде је потпуна и видљива на сваком кораку.

Живот у Сирогојну данас је балансирање између традиције и модерног туризма. Село је успело да задржи своју мирноћу упркос великом броју посетилаца који свакодневно долазе. Домаћини у Сирогојну су познати по свом гостопримству, а трпеза коју нуде госту је увек препуна домаћих производа. Овде се може пробати најбољи стари сир и кајмак, домаћа ракија шљивовица која се пече у малим казанима, и специјалитети од јагњетине који су се припремали на исти начин вековима. Породице које живе у Сирогојну су поносне на своје порекло; они себе доживљавају као чуваре ватре која не сме да се угаси. Ерски хумор је и овде присутан – брз, духовит и помало оштар, својствен људима који су навикли на тежак рад и јаку климу. Сирогојно није само место које се посети; то је место које се осети свим чулима и које сваког посетиоца научи важној лекцији о томе како се чува достојанство сопственог порекла. Ко год дође на Златибор, а не оде у Сирогојно, остаје ускраћен за истинско разумевање српског сељака и његове способности да од једноставних материјала – дрвета, камена и вуне – створи вечна уметничка дела.

Село Љубиш

Љубиш није само насеље у општини Чајетина; то је долина која дише потпуно другачијим ритмом у односу на остатак Златибора. Смештен у дубокој, зеленом маховином и густом шумом обраслој котлини подно масива Муртенице, Љубиш представља најинтимнији део планине. Док су друга златиборска села углавном на високим висоравнима, изложена свим ветровима, Љубиш је ушушкан, заштићен високим хридовима и испресецан кристалним токовима реке Љубишнице. Ово село је синоним за нетакнуту природу, али и за врхунску интелигенцију и народну мудрост која се овде вековима негује. Када се са врха брда спустите у љубишку долину, имате осећај да сте ушли у свет који је природа дизајнирала за одмор духа, где се звук воде која удара о камење меша са тишином столетних четинара.

Културна и духовна важност Љубиша нераскидиво је везана за људе који су одавде потекли. Највећи међу њима, који је ово село ставио на мапу вечности, јесте Љубивоје Ршумовић, наш најпознатији дечији песник. Ршумова поезија је у заправо исписана језиком Љубиша – тим чистим, мудрим и сликовитим језиком којим говоре златиборски сељаци. Он је често истицао да је све што зна научио управо овде, поред потока и у разговору са својим прецима. Породица Ршумовић је једна од најстаријих и најутицајнијих у селу, а њихов дом је и данас место које зрачи посебном енергијом. Љубиш је доказао да једна мала заједница може изнедрити гиганте мисли ако је чврсто везана за своју земљу и своје корене.

Река Љубишница је крвоток овог села и његов највећи природни ресурс. Њена вода је толико чиста да се у њој још увек природно мрести пастрмка, што је данас права реткост. Управо захваљујући овој води, Љубиш је постао центар рибарства на Златибору. Рибњаци су се низали један за другим, а породица Пећинар је ову традицију довела до савршенства. Њихово угоститељско умеће и способност да пастрмку спремају на начине који су познати само мештанима, учинили су Љубиш незаобилазном тачком за све гурмане и путнике намернике. Кафана породице Пећинар није само објекат; то је историјска институција која опстаје деценијама, чувајући висок стандард гостопримства који се ретко среће. Овде се пастрмка једе уз домаћу погачу, кајмак који је тек „скинут“ са млека и ракију која је годинама одлежала у храстовим бурадима.

Духовни живот села окупљен је око Цркве Светог цара Константина и царице Јелене. Ова светиња, иако складних димензија, представља велику снагу за мештане. Подигнута је на месту које зрачи миром, окружена зеленилом и тишином коју прекида само црквено звоно. Црква је обнављана са пуно пажње и љубави локалног становништва, а њена унутрашњост је испуњена иконама које су даривале љубишке породице кроз генерације. Сеоски сабори у Љубишу имају посебну драж – они су мање комерцијални, а више окренути традицији, са изворним песмама „из вика“ и народним колима која се играју у порти храма. Овде се још увек вреднује реч, образ и комшијска помоћ, а заједништво је оно што је људе одржало у овим планинским условима.

Љубиш је познат и по својим природним феноменима, међу којима се издваја Љубишка пећина. Иако није велика и уређена као Стопића пећина, она има своју драж и важност кроз историју. Служила је као збег за жене, децу и старце у временима ратова и турских похода. Такође, изнад села се издиже планински масив Муртеница, који је један од најшумовитијих и најтајанственијих делова Златибора. У тим шумама још увек постоје „очи планине“ – скривени извори воде за које се верује да су лековити и да помажу код разних болести. Муртеница је и дом последњих правих рабаџија. То су људи који воловским запрегама извлаче највећа дебла бора и смрче из неприступачних делова шуме. Љубиш је поносан на своје рабаџије, јер они представљају везу са временом када је човек зависио од своје снаге и својих животиња, радећи у суровим условима под снежним наносима и олујама.

Живот златиборског сељака у Љубишу је везан за циклусе природе. Лети је то рад у рибњацима, кошење пашњака и сакупљање лековитог биља као што су мајчина душица, линцура и кантарион. Зими, када снег окује долину, Љубиш постаје бајковито место где се послови селе у куће, уз топло огњиште и приче о стара времена. Економија села почива на споју пољопривреде и сеоског туризма. Све је више домаћинстава која своје вајате прилагођавају туристима, нудећи им искуство истинског сеоског живота. Овде гост није само број, већ пријатељ куће који учествује у свим сеоским пословима, од муже крава до печења ракије.

Љубиш је и расадник старих заната који полако изумиру, али се овде грчевито чувају. Још увек можете наћи мајсторе који знају да поткују коња или да направе дрвени алат за рад на пољу. Породична стабла у Љубишу су дубока и испреплетана. Породице као што су Ршумовићи, Пећинари, Обрадовићи, Чубраци, Сукурми, Радојичићи, Смиљанићи, Кукањци Ковачевићи и многи други, чине чврсту мрежу заједнице која се међусобно помаже и поштује. Овде се и данас зна ко су били преци и колико је ко допринео селу. Традиција „певања из вика“ је посебно жива у овом крају – то је оно архаично, двогласно певање које се чује на неколико километара и које представља духовни код златиборског човека.

За крај, Љубиш је место које сваког посетиоца натера на размишљање. У овом селу схватате да права срећа лежи у једноставности, у чистом извору воде, у топлом хлебу и људској доброти. Љубиш није место кроз које се само прође на путу за јужно море; то је дестинација којој се човек враћа да би пронашао себе. Ко једном попије воду са љубишких извора и осети мирис Муртенице, заувек ће носити део Правог Златибора.

Село Рожанство

Рожанство је једно од оних златиборских села која у свом имену носе дубоку духовну шифру и вековну везу са православљем. Име овог места потиче од речи „Рождество“ (Рођење Христово), што јасно указује на то да су његови први становници и утемељивачи ово село доживљавали као благословену земљу. Смештено на путу који води ка Сирогојну, на таласастим брежуљцима којима доминирају пашњаци и воћњаци, Рожанство је кроз историју изградило репутацију села занатлија, лечиоца и чувара неке врсте народне магије која је нераскидиво везана за воду и камен. Када се приближавате Рожанству, прво што примећујете је мир који избија из сваке куће и порте, али и живост која је својствена местима где се још увек много ради рукама и где се традиционалне вредности преносе са колена на колено без компромиса.

Један од највећих природних и туристичких адута Рожанства је Стопића пећина, која се географски налази на његовој граници са селом Трнава. Иако смо је помињали у општим описима, за мештане Рожанства она је нешто много више од туристичке атракције – она је део њиховог идентитета. Генерације Рожанстаца су преносиле приче о подземним рекама и понорима које крије ова планина. Пећина је позната по свом нестварном улазу високом 18 метара и дубоким бигреним кадама које се пуне водом Трнавског потока. Оно што Рожанство чини посебним јесте управо тај хидролошки феномен; скоро свака породица у овом селу има свој извор или везу са неким од бројних подземних токова који пресецају овај крај. Вода из Рожанства се сматра изузетно здравом, а мештани често истичу да дуговечност њихових стараца потиче управо из ових дубина.

Посебно поглавље у историји и животу Рожанства заузима Бања Вапа. Ово је једно од најстаријих лечилишта на Златибору, за које се знало вековима пре него што је модеран туризам стигао на планину. Извор минералне воде Вапа има константну температуру током целе године и веома је богат хемијским елементима који благотворно делују на кожна обољења и очи. Народно предање каже да су се у Вапи лечили ратници након буна и устанака, а и данас многи људи из свих крајева Србије долазе у Рожанство да наточе ову лековиту воду или да се умију на самом извору. Иако бања није комерцијализована у великој мери, она представља драгуљ народне медицине и доказ да Златибор нуди исцељење директно из својих недара. Бања Вапа је за Рожанство оно што су за Мачкат сушаре – симбол трајања и природног изобиља.

Рожанство је кроз векове било познато као центар качарског заната. У временима када није било пластичних посуда и индустријских амбалажа, златиборски сељак се ослањао на дрво. Мајстори из Рожанства били су најчувенији правитељи бачви, каца за сир и кајмак, ведрица и каблића. Ово умеће је захтевало не само снажну руку, већ и врхунско познавање дрвета; знало се тачно које дрво иде за воду, а које за ракију или млечне производе. Данас, иако је пластика преплавила тржиште, у неколико породица у Рожанству се и даље чува овај занат. Ручно израђена дрвена каца је данас ствар престижа за сваког озбиљног домаћина на Златибору, јер само у њој сир и кајмак могу да добију онај специфичан, архаичан укус који подсећа на детињство. Ови занатлије су живи споменици неимарства, људи који својим рукама и длетима пркосе модерној ери масовне производње.

Духовни центар села је Црква посвећена Светом Петру и Павлу у оближњем Сирогојну, која је кроз историју била место окупљања и духовног укрепљења. Сваке године за Петровдан, Рожанство оживи на посебан начин. Сабор који се тада одржава је један од најлепших на планини, јер одише истинском радошћу и заједништвом. Тада се чују и звуци „певања из вика“, специфичног двогласног певања које је заштићено од стране УНЕСКО-а као део нематеријалне културне баштине света. Рожанство је једно од ретких места где се ово певање може чути у свом изворном облику, не као део сценског наступа, већ као део стварног живота мештана. То певање је дуго, снажно и продорно, створено да се чује са једног брда на друго, премошћујући даљине и јачајући везе међу људима.

Економија Рожанства данас почива на споју пољопривреде, занатства и све развијенијег сеоског туризма. Породице попут Милојевића, Станића, Поповића и других, отвориле су своја врата туристима, нудећи им аутентичан боравак на селу. Овде гост може да види како се музе крава, како се бере лековито биље и како се прави домаћи сок од шумских плодова. Рожанство је познато и по великим воћњацима шљиве од које се пече врхунска ракија. Свако домаћинство има свој казан, а дестилација ракије је друштвени догађај у којем учествује цело село. Та ракија, често стара и по неколико година, понос је сваког Рожанстванца и прва ствар којом се гост понуди када пређе праг.

Природа Рожанства нуди и прелепе пешачке стазе које воде кроз столетне борове шуме и преко цветних ливада. Ово село је идеално за оне који траже мир, али не и изолацију. Оно је довољно близу главних саобраћајница, а опет довољно скривено да сачува своју интиму. У атару села се често могу наћи ретке врсте печурака и планинског цвећа, а за љубитеље фотографије, изласци и заласци сунца у Рожанству су нешто што се памти цео живот. Видиковци са околних брда пружају поглед који се за ведрих дана пружа све до врхова планине Таре и Маљена.

Рожанство је, изнад свега, село добрих и бистрих људи. Ерски дух је овде помешан са неком посебном благошћу која вероватно долази од имена самог села. Овде се људи уважавају, реч се поштује, а гостопримство се не наплаћује осмехом, већ искреношћу. Ко једном дође у Рожанство, увек се враћа, било због лековите воде у Вапи, било због тишине под заједничким небом златиборских занатлија. Ово село је живи доказ да Златибор није само пролазна туристичка станица, већ дубок корен једног народа који зна ко је и шта чува. Рожанство је духовна и занатска колевка планине, место где се прошлост и будућност рукују сваког јутра када сунце обасја златне пашњаке изнад лековитих извора.

Село Крива Река

Крива река заузима посебно место у хијерархији златиборских насеља, представљајући историјско, економско и пољопривредно чвориште читаве регије. Смештена на таласастом платоу који се благо спушта ка северу и истоку, Крива Река је село које одише снагом, достојанством и богатством које није стечено преко ноћи, већ генерацијама преданог рада на плодној златиборској земљи. Док су многа друга села на планини била осуђена на шкрти кречњак и густу шуму, Крива Река је благословена пространим пољима и нешто блажом климом, што ју је учинило житницом овог краја. Име је добила по реци која немирно меандрира кроз атар села, стварајући плодне наносе и обезбеђујући воду за стоку и усеве, чак и у најсушнијим летњим месецима.

Када се говори о историји Криве Реке, немогуће је не почети причу о Сердару Јовану Мићићу, личности која је обележила 19. век на овим просторима. Мићић није био само локални кнез; он је био десна рука књаза Милоша Обреновића и суверени господар читавог златиборског и ужичког краја. Његов конак у Кривој Реци био је центар дипломатије, политике и војне стратегије. Био је то човек легендарне храбрости, али и суровости, који је са овог брда управљао судбинама људи. Из Криве Реке су се слали извештаји књазу, овде су се гушиле буне и одавде се планирало проширење српске државе ка југу. Иако је његова судбина на крају била трагична, култ Јована Мићића живи у Кривој Реци и данас, а приче о његовом богатству, харему и непоколебљивој вољи и даље се препричавају уз ракију у сеоским кафанама.

Духовно средиште села је величанствена Црква Свете Великомученице Марине подигнута 1833. године као задужбина управо поменутог сердара Јована Мићића. Ова црква је једна од најлепших и највреднијих на планини, грађена у време када су се Срби коначно смели поносити својом вером кроз камену архитектуру. Она је неми сведок успона и пада златиборских кнежева. Унутрашњост храма крије иконе непроцењиве вредности и црквене предмете које су даривали чланови породице Обреновић, што говори о тесној вези Криве Реке са тадашњом државном врхушком. Сваког јула, на Огњену Марију, село постаје центар верског живота Златибора. Сабор који се тада организује у порти цркве један је од најмасовнијих и најчувенијих, место где се среће стара Србија са модерним добом, уз звуке трубе, народна кола и гостопримство које само Криворечани знају да приреде.

Економија Криве Реке је деценијама почивала на сточарству и производњи млека. Захваљујући сочној трави и великим пашњацима, ово село даје најквалитетније млеко на читавом Балкану. Породице из Криве Реке су вековима снабдевале ужичке и београдске пијаце врхунским сиром и кајмаком. Овде је млекарство подигнуто на ниво уметности; млекари у Кривој Реци су грађени на посебним местима где је промаја најбоља, како би се кајмак правилно "хватао" и добијао ону специфичну, жуту боју и јак укус. Чак и данас, велики део сировине за познате златиборске брендове млечних производа долази управо са пашњака овог села. Криворечани су познати као изузетно вредни и способни људи, који су међу првима на планини почели да користе модерне пољопривредне машине, али никада нису одустали од традиционалних метода гајења стоке.

Природа Криве Реке нуди другачију слику у односу на каменити Торник или шумовиту Јабланицу. Овде доминира питомији пејзаж, са широким видиковцима са којих поглед сеже према планини Тари и долини Моравице. Речни токови у селу су изразито чисти, а у долинама се често могу наћи вртови и воћњаци који на већим висинама теже опстају. Овде се гаји најбољи кромпир, који мештани називају "златиборским хлебом", јер је деценијама спасавао народ од глади у тешким временима. Земља у Кривој Реци је црна и тешка, али онима који је воле и поштују, враћа вишеструко.

Крива Река је и село јунака и ратника. У центру села стоји поносно обележје – споменик ратницима палим у Балканским ратовима и Првом светском рату. Скоро да нема куће у Кривој Реци која није дала бар једног носиоца Албанске споменице или Карађорђеве звезде. Та храброст и спремност на жртву за отаџбину су део породичног васпитања у овом селу. Овде се деци од малих ногу прича о Солунском фронту, о маршу преко Албаније и о поносном повратку на родно огњиште. Та нит јунаштва се осећа и у карактеру данашњих становника – они су директни, часни и не воле неправду.

Сеоски туризам у Кривој Реци је у успону, али се разликује од оног у центру Златибора. Овде гости долазе због истинског мира, због шетњи кроз поља лековитог биља и због жеље да осете како изгледа живот у правом, великом златиборском газдинству. Домаћини у Кривој Реци су господствени; они вас дочекују са поштовањем, нудећи вам најбољу пршуту, домаћу ракију препеченицу и мед који пчеле сакупљају на нетакнутим пашњацима. Боравак овде је лек за душу и тело, далеко од буке гондола и градилишта, у тишини коју прекида само мукање говеда или далеки звук сеоског трактора.

Породична стабла у Кривој Реци су нешто што се пажљиво чува. Презимена као што су Мићић, Каљевић, Радовић, Бојанић, Смиљанић и друга, носе са собом тежину векова. Овде се тачно зна ко је коме род и чији су стари били велики домаћини, а чији су се истицали у ратовима или државним пословима. Криворечани су познати и по својој бистрини; ово село је изнедрило многе школоване људе, инжењере и лекаре који су отишли у свет, али се свом селу увек враћају, обнављајући дедовине и чувајући прадедовске огњишта.

Крива Река је можда најбољи пример како се на Златибору спајају традиционална пољопривреда и историјски значај. Она је подсетник на време када је Златибор био политичка сила и када се реч златиборских кнежева поштовала на двору у Београду. Данас је то село које сигурно корача у будућност, ослањајући се на своје ресурсе и на људе који не беже са планине, већ на њој граде своје царство. Ко год жели да упозна право лице Златибора – снажно, поносно и плодно – мора доћи у Криву Реку, поклонити се у њеној цркви и попити воду са њених извора. Ово село је кичма планине, место где историја још увек живи у сваком меандру њене криве реке.

Село Јабланица

Јабланица је село које представља суштину оног дивљег, нетакнутог и исконског Златибора. Простире се на огромној површини у југозападном делу планине, на граници са Босном и Херцеговином, и заузима простор који је толико велик да би се у њега могла сместити читава мања општина. Јабланица се не може упознати за један дан; то је место које захтева време, поштовање према природи и спремност да се зарони у свет где шума диктира правила живота. Смештено у подножју највишег златиборског врха, Торника, ово село је кроз векове било природна препрека и сигурно уточиште. Овде доминирају густе, тамне шуме црног бора по којима је Јабланица и добила своје име, јер из даљине, међу голим каменитим врховима, ова шума делује као непрегледно зелено море које штити своје становнике.

Историја Јабланице је прича о слободним људима који нису трпели ланце. Због своје забачености и неприступачности, село је вековима било ван домашаја турских пореских чиновника и војних патрола. Јабланичани су били познати као најбољи стрелци, дрвосече и чувари границе. Овде су се крили хајдуци, а народ је развио посебну врсту храбрости и издржљивости. Живот у Јабланици је увек био везан за дрво; од дрвета се градило, дрветом се грејало, а од продаје дрвета се куповало све оно што шкрта планинска земља није могла да роди. Та веза са шумом створила је генерације рабаџија – људи који са својим воловским запрегама извлаче огромне трупце из најдубљих увала где машина не може да приђе. Бити рабаџија у Јабланици је ствар части; то је занат који захтева надљудску снагу, познавање психологије животиња и нестварну храброст. И данас, док се целом планином чују звуци грађевинских машина, у шумама Јабланице још увек можете чути шкрипу рабаџијских кола и повике којима се наводе волови.

Духовни и архитектонски бисер села је Црква брвнара посвећена Покрову Пресвете Богородице, изграђена 1838. године. Ова црква је под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја и представља један од најлепших примера народног неимарства у Србији. Грађена је у време када су се Срби опрезно враћали својој вери након векова ропства. Сваки балван ове цркве је ручно тесан, а цела конструкција је повезана дрвеним клиновима, без иједног гвозденог ексера. Врата цркве су намерно грађена ниско како би сваки верник приликом уласка морао дубоко да се поклони пред Богом. Иконостас је једноставан, али одише нестварним миром, а иконе на дрвету су дело локалних мајстора који су своју побожност урезивали у дрво. Око цркве се налазе стари споменици „крајпуташи“ и собрашице – мале дрвене надстрешнице које су породице градиле како би имале где да обедују током великих сеоских сабора. Те собрешице су јединствене за Јабланицу и говоре о заједништву које је овде преживело све ратове и невоље.

Природа Јабланице је сирова и моћна. Селом протиче река Јабланица, која је у горњем току планински поток невероватне снаге, док у доњем току смирује свој ток и прави нестварне ливаде које мештани називају „јабланичким пољима“. Одавде крећу неке од најлепших стаза које воде ка врху Торника. Са тих стаза се пружа поглед на кањон Увца, на планину Тару, а за ведрих дана види се чак и врх Дурмитора. Ваздух у Јабланици је специфичан; мирише на смолу, бор и свежину која долази са високих хриди. Ово је еколошка оаза где не постоји никакво загађење, а вода са бројних извора се пије директно са земље. Јабланица је дом за многе дивље животиње; није реткост видети срну или зеца у самој близини кућа, а у дубљим шумама још увек обитавају вукови и сури орлови.

Економија села је и данас везана за традиционалне гране. Јабланичани су познати као највредније дрвосече, али и као одлични сточари. Млечни производи из овог села, иако се мање рекламирају од оних из Криве Реке, имају посебан укус због специфичне испаше у боровим шумама. Такође, Јабланица је позната по сакупљању шумских плодова – боровница, купина и печурака, које овде расту у изобиљу. Све је више младих људи који се окрећу сеоском туризму, али на специфичан начин. Они нуде „адреналински туризам“ – вожњу теренским возилима кроз блатњаве стазе Муртенице, јахање коња и боравак у аутентичним дрвеним катунима. То је искуство за оне који не желе луксуз хотела, већ желе да осете како се на Златибору живело пре стотину година.

Јабланица је село легенди. Овде се још увек причају приче о затрпаном благу у пећинама, о хајдуцима који су зими прелазили Дрину и о вилама које се скупљају око извора у поноћ. Народни дух је овде изузетно јак. Свака породица, било да су то Божанићи, Радојичићи, Дидановићи, Јанковићи или Бакићи, чува своју усмену историју. Ти људи су гостопримљиви на један специфичан, помало строг али врло искрен начин. Када вас Јабланичанин прими у кућу, он вам нуди најбоље парче хлеба и најстарију ракију, а његова реч је закон који се не крши. Посебно је жив обичај „певања из вика“, који у тишини јабланичких шума звучи посебно моћно, као ехо који долази из далеке прошлости.

Кроз Јабланицу пролази и део стазе чувеног „Ћире“ – старе пруге уског колосека, што селу даје додатну дозу носталгије. Иако је пруга одавно престала са радом, тунели и камени мостови су остали као сведоци техничког напретка који је некада повезивао ова забачена брда са светом. Јабланица данас полако али сигурно постаје дестинација за оне који беже од гужве и буке. Она је последња линија одбране правог, планинског Златибора. Ко год жели да разуме зашто је Србин везан за шуму и планину, мора доћи у Јабланицу. Овде нећете наћи кафиће и билборде, већ ћете наћи себе у тишини боровог стабла и снази воловске запреге. Јабланица је планина у планини, срце које куца споро али снажно, чувајући тајне златиборских дрвосеча за будуће генерације. Ово село је доказ да човек може опстати у најтежим условима ако поштује природу и ако не заборавља своје претке.

Село Доброселица

Доброселица се налази у јужном делу златиборске висоравни, ушушкана између планинских масива који је штите од оштрих северних удара. Ово село је кроз историју изградило репутацију места где живе „добри сељани“, људи благог карактера али несаломиве воље. Смештена на висини која нуди нестварне погледе ка кањону Увца и јужним обронцима планине, Доброселица је место где се природа и човек допуњују у савршеној хармонији. Овде пејзаж није само сценографија; он је активни учесник у животу сваког домаћина. Пространи пашњаци испресецани каменим зидовима и столетним боровима који стоје као усамљени стражари, чине Доброселицу једним од најлепших предела читаве Србије. Није ни чудо што су баш овде снимљени многи култни српски филмови, јер Доброселица нуди оно што се не може направити у студију – аутентичност која зрачи из сваког камена.

Највеће духовно и историјско благо села је Црква брвнара посвећена Светом Пророку Илији, подигнута 1821. године. Ово је једна од најлепших и најочуванијих цркава овог типа на Балкану. Када приђете овој светињи, прво што вас фасцинира је њена позиција – смештена је под окриљем три огромна, столетна бора који су старији од саме цркве и који се сматрају светим стаблима. Црква је грађена од тесаног боровог дрвета, са ниским вратима која имају дубоку симболику; свако ко улази у дом Божији мора да спусти главу и покаже скромност. Унутрашњост је препуна икона на дрвету које су преживеле паљење неколико претходних манастира, ношене рукама верника кроз шуме и збегове. Ова црква није само место молитве; она је музеј народног ината и опстанка. Око ње се и данас одржавају велики сабори за Илиндан, када се цело село окупи под крошњама светих борова, обнављајући завете својих предака.

Природа Доброселице крије и један од најфасцинантнијих природних споменика Златибора – Прераст у Доброселици (Шупљица). То је велики природни камени мост, последњи остатак некадашње пећине којој се урушио свод. Овај огромни лук од камена делује као капија другог света кроз коју протиче мали поток. Прераст је кроз векове био место легенди; причало се да кроз њега пролазе виле и да се ту хајдуци заклињу на верност. За планинаре и љубитеље фотографије, ова локација је неодољива, јер светлост која пролази кроз отвор Прераста ствара нестварне призоре који се мењају из сата у сат. Ово место је доказ сирове снаге природе која је хиљадама година клесала кречњак, остављајући нам у наслеђе овај камени прозор у прошлост.

Економски живот Доброселице је дубоко укорењен у традиционалном сточарству. Због специфичног састава земљишта и траве која је изузетно богата минералима, млечни производи и месо из овог села имају посебну вредност. Доброселички сир и кајмак се уживају са поштовањем; они имају јачину коју само планинско сунце и чист ваздух могу да дају. Такође, село је познато по производњи кромпира врхунског квалитета који се не прска никаквим хемикалијама. Мештани су овде задржали систем „косачких позајмица“ – када дође време косидбе, комшије помажу једни другима, уз песму и богату трпезу, чувајући тако заједништво које у градовима одавно не постоји. Доброселица је место где се још увек вреднује ручни рад и где се свака плодна деоница земље обрађује са пажњом.

Породична стабла у Доброселици су веома стара и дубоко повезана. Породице попут Туцовића, Јовановића, Рајевића, Марјановића и многих других, чине темељ овог села. Из Доброселице су потекли многи виђени људи, ратници који су бранили Србију у свим ратовима, али и интелектуалци који никада нису заборавили свој корен. Овде се породица сматра светињом, а поштовање према старијима је закон који се не доводи у питање. Ерски дух Доброселице је нешто блажи него у севернијим деловима планине; људи су овде можда тиши, али њихова реч је тешка као олово. Ако вам домаћин у Доброселици каже да ће вам помоћи, будите сигурни да ће тако и бити, без обзира на све препреке.

Сеоски туризам у Доброселици нуди нешто сасвим другачије од онога што се види на Краљевом тргу. Овде гост изнајми целу кућу брвнару, пали ватру у огњишту, пије воду са бунара и храни се директно из баште домаћина. То је „дигитални детокс“ у свом најбољем издању. Тишина која овде влада ноћу је толико дубока да се може чути шум ветра у крошњама борова удаљеним неколико километара. Звезде изнад Доброселице делују толико близу да их можете дохватити руком. За уметнике, сликаре и писце, ово село је вечита инспирација; многи су овде пронашли свој мир и створили своја најбоља дела, инспирисани једноставношћу и чистотом живота коју Доброселица нуди.

Доброселица је и село старих заната који су овде доведени до савршенства. Још увек се могу наћи мајстори који ручно праве „шиндру“ – дрвене дашчице за покривање кровова, што је изузетно редак занат. Такође, обрада вуне је и даље присутна у многим кућама; жене из Доброселице су познате по изради топлих вунених чарапа и капа које су спашавале генерације деце током сурових златиборских зима. Та веза са материјалима из природе – дрветом, каменом и вуном – чини Доброселицу истинским чуваром српског материјалног наслеђа.

Ко год жели да види Србију онакву каква је била у песмама и причама наших старих, мора посетити Доброселицу. Ово село је огледало српске душе – гостопримљиво, поносно, лепо у својој једноставности и несаломиво у својој вери. Доброселица није само одредиште; она је искуство које вас мења и подсећа на то шта је у животу заиста вредно. Из овог села се одлази са пуним срцем и обећањем да ћете се вратити, јер мир који се пронађе под крошњама њених светих борова, не може се мерити ни са чим другим на свету. Доброселица је златна тачка Златибора, место где доброта сеје семе које вековима доноси најлепше плодове.

Село Семегњево

Семегњево се налази на западном ободу златиборске висоравни, ушушкано у заветрини брда која га деле од моћне реке Таре и босанских планина. Ово је село за оне који траже апсолутну тишину, за оне којима смета градска бука и који желе да чују како планина заиста дише. Смештено на просечној висини од око 900 метара, Семегњево је кроз историју било симбол слободе и самоодрживости. Овде се није долазило случајно; у Семегњево се долазило да се сакрије, да се преживи и да се сачува породица. Данас је оно постало једна од најтраженијих дестинација за истинске љубитеље природе, јер је задржало онај архаични изглед који модеран туризам често ненамерно уништи. Пространи пашњаци Семегњева, прошарани шумарцима белог бора и бреза, подсећају на најлепше пределе Швајцарске, али са оним препознатљивим српским домаћим духом који се осећа у сваком погледу.

Оно што Семегњево издваја од свих осталих златиборских села јесте његово невероватно водено богатство. Ово село лежи на води. Река Бели Рзав, која настаје спајањем бројних потока у атару села, жила је куцавица овог краја. Кроз историју, Семегњево је било познато као село воденица. Некада их је било на десетине, а звук жрвња који меље кукуруз и пшеницу био је симбол благостања. Иако је већина воденица током времена престала са радом, мештани су успели да сачувају неколико њих које су данас праве туристичке атракције, али и даље функционални објекти. Посета старој воденици у Семегњеву је пут кроз време; мирис свеже самлевеног брашна, хладноћа воде која покреће дрвено токо и мир који влада унутра, подсећају нас на време када се храна ценила много више него данас. Овде можете купити брашно "поточар" које има сасвим другачији укус и текстуру, јер се зрно не пали брзином индустријских машина, већ полако и хладно претвара у прах под тежином златиборског камена.

Поред воденица, Семегњево је познато по својим природним језерима и купилиштима која су настала преграђивањем планинских потока. Најпознатија су излетишта код места званог „Код Комша“ и „Златиборска језера“, где је природа остала скоро нетакнута. Вода у овим језерима је ледено хладна чак и усред јула, што представља најбоље могуће освежење за оне који побегну са врелог златиборског асфалта. Око језера се налазе стазе за шетњу које воде кроз густе шуме у којима се често могу видети срне и зечеви, а они најистрајнији планинари могу кренути ка врху Чиготе или ка граници са Таром. Ваздух у Семегњеву је толико чист да се користи као природна терапија за оне са респираторним проблемима; мештани кажу да је један дан у Семегњеву као седам дана у било којој бањи.

Духовни живот села окупљен је око Цркве Рођења Светог Јована Крститеља. Ова светиња, саграђена од дрвета и камена, одражава скромност и побожност локалног живља. Порта цркве је традиционално место где се за Ивањдан окупљају мештани из свих засеока Семегњева – од Горњег до Доњег села. Тада се бере ивањско цвеће, плету венци који украшавају капије домова и певају старе изворне песме. Семегњево је једно од ретких места где се још увек може чути онај прави, неискварени ерски говор, пун метафора и народне мудрости. Људи су овде неразметљиви, али веома поносни на своје порекло. Свака породица, било да су то Костадиновићи, Марићи, Пашићи, Џелебџићи или Јовановићи, чува своју земљу као највећу светињу, не дозвољавајући да је урбанизација нагризе.

Економски, Семегњево се ослања на сточарство, али на специфичан начин. Овде се овце и говеда пуштају на слободну испашу током целог дана, што месу и млеку даје посебан квалитет. Семегњевачки јагњићи су на цени широм Србије управо због те нетакнуте траве и воде коју пију. Такође, село је изузетно богато шумским плодовима. Када је сезона боровница, купина или печурака (вргања и лисичарки), читаво село је у шуми. То је додатни приход за домаћине, али и начин живота који их држи у сталној вези са природом. У последње време, сеоски туризам почиње да цвета. Мештани преуређују старе вајате у модерне, али аутентичне апартмане за госте који желе да спавају на вуненим душецима, доручкују врућу цицвару и комплет лепињу спремљену у фуруни на дрва.

Једна од најзанимљивијих историјских прича везаних за Семегњево је веза са старим караванским путевима. Преко ових брда су вековима пролазили трговци који су носили со из Дубровника и свилу из Цариграда. Остаци тих путева, поплочани каменом, још увек се могу назрети на појединим местима. Семегњево је тада било важна станица за одмор каравана, место где се мењала стока и где су путници добијали заштиту од хајдука. Та трговачка историја оставила је траг у домишљатости Семегњеваца; они су одлични преговарачи и веома бистри људи којима није лако „продати рог за свећу“. Њихово гостопримство је легендарно, али искрено – угостиће вас као најрођенијег, али ће очекивати да поштујете њихов кућни ред и планину која их храни.

Зиме у Семегњеву су посебна прича. Када падне велики златиборски снег, село се често нађе одсечено од света на неколико дана. Тада почиње прави планински живот; куће се греју великим трупцима буковине, породице се окупљају око огњишта, а једини звук напољу је шкрипа снега под ногама и завијање ветра. За љубитеље зимске идиле, Семегњево је тада рај на земљи. Нема ски-лифтова ни гужве, само белина која пуца пред очима и мир који се ничим не може купити. То је време када се причају најбоље легенде – о златним кочијама затрпаним у Рзаву, о јунаштву семегњевачких бораца у Првом светском рату и о вилама које помажу добрим домаћинима.

Семегњево је, заправо, последња оаза нетакнутог Златибора. Оно пружа увид у то како је ова планина изгледала пре него што су на њој подигнути солитери и тржни центри. Посета овом селу је оздрављење за савременог човека. Овде учите да поново слушате жубор воде, да разликујете мирис бора од мириса брезе и да цените тренутак тишине. Семегњево није само место на мапи; то је чувар душе Златибора, светионик традиције који нам показује да се срећа налази у једноставности и хармонији са природом. Ко једном проведе ноћ под семегњевачким небом, заувек ће се враћати овом селу воденица и извора, јер оно што Семегњево пружи човеку, то му не може дати ни један град на свету.

Село Шљивовица

Шљивовица заузима стратешки положај на северним падинама Златибора, служећи као природни мост између ужичке котлине и висоравни саме планине. Смештена на надморској висини која варира између 700 и 900 метара, Шљивовица је благословена климом која је нешто блажа од оне на највишим врховима, што је кроз историју омогућило развој воћарства по којем је ово село и добило име. Али, Шљивовица је много више од воћњака; то је село које одржва склад између суровог планинског живота и питомине која долази из долине. Име села је заштићени симбол српског идентитета, а сами мештани га носе са поносом, свесни да су они чувари рецептуре која је постала део светске културне баштине. Када крочите у Шљивовицу, прво што осетите је гостопримство које је овде доведено до нивоа светиње – домаћинова прва дужност је да пред госта изнесе најбољу ракију, препеченицу која је годинама „спавала“ у храстовом бурету.

Срце економије и препознатљивости овог села је, наравно, производња ракије шљивовице. Овде се воће не прска и не третира хемијом; шљива расте на чистом планинском ваздуху, храњена росом и јаким сунцем. Традиционални начин печења ракије у бакарним казанима, уз ложење буковог дрвета, овде се преноси са оца на сина као највећа породична тајна. Шљивовички домаћини кажу да ракија није само пиће, већ лек који подиже из мртвих. Сваке године у селу се одржава чувени „Сајам домаће ракије“, где се произвођачи такмиче у квалитету своје препеченице. То није само економски догађај, већ смотра поноса, где се оцењује боја, мирис, јачина и „вена“ коју ракија оставља на чаши. Шљивовица је село где се ракија поштује, где се уз њу слави, тугује, мири и договарају најважнији послови.

Међутим, Шљивовица је подједнако позната и по свом дрводељском занату. Због обилних шума које окружују село, мештани су генерацијама развијали вештину обраде дрвета. Овде се праве најбољи пољопривредни алати, држалице, али и уметнички предмети од дрвета. Посебно је занимљиво што Шљивовица има неколико породица које се баве израдом традиционалних дрвених кућа – брвнара. Та вештина спајања трупаца без ексера, само уз помоћ засека и „лисичјих репова“, овде је доведена до савршенства. Шљивовачки мајстори су градили пола Златибора, а њихов рукопис се препознаје по прецизности и дуговечности објеката. Када видите брвнару која стоји сто година и којој се дрво само „упалило“ (поцрнело од времена) али није иструлело, знајте да је то вероватно дело руку мајстора из овог села.

Духовни живот села окупљен је око Цркве посвећене Светој Марији Магдалини. Ово је новији храм, али изграђен са пуно пажње, поштујући традиционалне стилове српског средњовековног градитељства. Црква је постала нови стожер окупљања мештана, посебно млађих генерација које су одлучиле да остану на селу. Порта цркве је уређена као права оаза мира, са погледом који се пружа ка суседним брдима и шумама. Верски празници у Шљивовици се прослављају са доста народних обичаја који су се задржали још из паганских времена, прилагођени хришћанском духу, што селу даје посебну мистичну ноту. Овде се још увек верује у снагу „записа“, у лековитост одређених извора и у важност комшијске слоге пред сваким искушењем.

Географски, Шљивовица је прошарана бројним засеоцима који су расути по брдима, а сваки има своју специфичност. Терен је идеалан за пешачење и планински бициклизам. Кроз село пролази пруга Београд–Бар, као и главна магистрала, што чини Шљивовицу једним од најприступачнијих села, али чим се померите само неколико стотина метара од главног пута, улазите у зону потпуног планинског мира. Бројни видиковци са којих се види Мокра Гора и планина Тара су скривени драгуљи овог села. Ваздух је овде „оштар“, али пријатан, често називан „ваздушном бањом за срце“.

Економија села се све више окреће ка еко-туризму. Све је већи број домаћинстава која нуде смештај у аутентичним вајатима. Гости овде долазе да би видели како се пече ракија, како се кува домаћи пекмез од шљива пожегача у великим казанима и како се спрема златиборски сир. Породице попут Костадиновића, Милојевића, Радуловића и других, носе економски развој села. Посебно је интересантно што у Шљивовици постоји и јака традиција израде предмета од вуне, па се тако у појединим домаћинствима још увек могу наћи разбоји на којима се ткају теписи и прекривачи са мотивима који су идентични онима од пре два века.

Шљивовица је и село јунака. У ратовима за ослобођење Србије, Шљивовачки батаљон је био један од најпознатијих по храбрости. Мештани са поносом чувају споменике и приче о својим прадедовима који су прешли Албанију. Тај слободарски дух се осећа и данас у карактеру људи – они су отворени, директни и врло често духовити на онај специфичан, ерски начин. У Шљивовици се нећете осећати као странац; овде ће вас свако поздравити на путу, питати одакле сте и позвати на „једну љуту“ под сенком старе шљиве.

Зима у Шљивовици има посебну драж. Иако снегови могу бити велики, близина магистрале омогућава да село никада није потпуно одсечено. Тада се у кућама уз пећи „краљице“ пије кувана ракија, једе се сланина и причају се легенде о планини. Тај осећај сигурности и топлине сеоског дома у сред планинске зиме је нешто што се не може описати, већ се мора доживети. Шљивовица је заправо слика идеалног српског села – вредно, домаћинско, традиционално, а опет отворено за све који долазе са добром намером.

Ко год жели да упозна правог српског домаћина, да види како изгледа симбиоза воћарства и планинског живота, мора застати у Шљивовици. Ово није само станица на путу ка мору; ово је одредиште које нуди одговоре на питања о нашим коренима. Шљивовица је место где се „злато“ Златибора не мери новцем, већ литрима најбоље ракије, кубицима најздравијег дрвета и топлином људског срца које вас дочекује раширених руку. Ово село је понос Златибора, место где традиција тече као ракија из казана – бистра, јака и незаборавна.

Жељине

Жељине су једно од оних села која као да лебде између централног Златибора и високих падина Чиготе. Ово је место које многи путници виде само из даљине док се пењу ка вишим врховима, али мало ко скрене са главног пута да открије шта се крије у његовим засеоцима. А крије се истинска планинска идила – село које је име добило по „жељи“ првих досељеника да нађу мирно и плодно место заштићено од сурових планинских олуја. Жељине су смештене на висини од око 900 метара, где се сунчани зраци задржавају најдуже током дана, чинећи ово село једним од најтоплијих и најпријатнијих за живот на читавој висоравни. Ово је село воћњака, бистрих потока и људи који имају посебан, ведар дух, карактеристичан за оне који живе на осунчаним странама планине.

Географски положај Жељина је идеалан. Село је смештено у природном амфитеатру који га штити од хладних северних ветрова, док је истовремено отворено ка југу. Управо ова микроклима омогућила је Жељинама да постану један од центара златиборског воћарства. Док у другим селима успева само најотпорнија шљива, у Жељинама ћете наћи крушке, јабуке, па чак и неке старе сорте трешања које овде рађају као у низини. Пашњаци који окружују село су меки и богати цвећем, што Жељине лети претвара у разнобојни тепих који мирише на нектар. Вода у Жељинама је посебан понос мештана; овде постоји неколико јаких извора за које се вековима прича да имају окрепљујућу моћ, а који никада, чак ни у највећим сушама, не пресушују.

Историја Жељина је прича о малим, породичним заједницама које су кроз векове успеле да сачувају своју имовину и свој идентитет. За разлику од села која су била на удару великих ратова, Жељине су, захваљујући свом положају „по страни“, успеле да остану оаза мира. То је допринело да се у селу очувају старе брвнаре и помоћни објекти који су прави примери златиборског народног неимарства. Породице као што су Станићи, Марићи, Јанковићи и друге, вековима су преносиле знање о обради земље и чувању стоке. Жељинци су познати као веома штедљиви и мудри домаћини који „двапут мере, а једном секу“, али који ће за пријатеља и госта дати и последњу пару.

Духовни живот Жељина је тих и непосредан. Мештани су везани за цркве у суседним селима, али у самом месту постоје бројна места која се сматрају светима. То су углавном стари храстови или извори где се народ окупљао у пресудним тренуцима. У Жељинама се још увек поштује ред – зна се кад се креће у поље, а кад се одмара. Сеоска слава је овде празник радости, када се уређују капије и када се из подрума износи најбоља ракија која је годинама „старила“ у храстовим бурадима. Жељинци су посебно поносни на своју традицију здравица; овде се свака важнија прилика обележава речима које су пуне мудрости, благослова и ерског хумора.

Природа у околини Жељина је као створена за оне који воле истраживање без великог напора. Стазе које воде ка обронцима Чиготе нуде нестварне видиковце на читав златиборски плато. Са виших кота села можете видети како се светла Чајетине и центра Златибора пале у сумрак, док ви уживате у потпуној тишини свог пропланка. Ваздух је овде мешавина планинског озона и мириса воћа у цвату, што ствара јединствену ароматерапију на отвореном. Жељине су такође дом многим врстама птица певачица, па су пролећна јутра у овом селу права музичка свечаност.

Економија села је стабилна и почива на вредним рукама његових становника. Жељине су познате по производњи врхунског меда, јер разноликост биљака омогућава пчелама да праве мед невероватног укуса и квалитета. Поред пчеларства, сточарство је и даље јако, али на нешто мањим, „газдинским“ поседима где се свако грло пази са посебном пажњом. Млечни производи из Жељина су познати по својој сласти, а домаћице су мајстори у спремању пита и хлебова под сачем. Све је више интересовања и за куповину старих кућа у Жељинама од стране људи из градова, који у овом селу препознају савршено уточиште за одмор.

Једна од занимљивости Жељина је и очуваност старих пољопривредних алата и машина које се још увек могу видети у неким домаћинствима. То није само музејски експонат, већ доказ да се у овом селу ништа не баца и да се све што је вредно чува за наредне генерације. Жељинци су веома бистри људи, често склони мајсторлуку и иновацијама – овде ћете наћи самоделне машине које олакшавају рад на стрмим падинама, што сведочи о њиховој домишљатости.

Зима у Жељинама је бајковита јер село, због своје заветрине, никада није на удару најгорих мећава. Снег овде пада „меко“ и прекрива воћњаке, правећи призоре који подсећају на најлепше бајке. То је време када се мештани баве ручним радовима – мушкарци обрађују дрво, а жене плету чувене златиборске џемпере. Живот се тада сели у куће, али гостопримство не престаје; Жељине су тада најлепше за посебне госте који знају да цене мир и топлоту домаћег огњишта.

Жељине су, заправо, село испуњених жеља за свакога ко тражи хармонију са природом. Оне нам показују да планина не мора бити само сурова и оштра, већ и нежна и гостољубива. Посета Жељинама је лек за душу, повратак у време када су се људи радовали сунцу и чистој води. Ово село је скривени драгуљ Златибора, место где се сваки посетилац осећа добродошлим и где се лепота живота мери осмесима мештана и слашћу плодова који расту на њиховим падинама. Жељине су тиха песма Златибора, коју треба чути срцем.

 Трипкова

Трипкова се налази на северним обронцима Златибора, на граници према Мокрој Гори и падинама које се спуштају ка реци Сушици. Ово село представља савршен спој златиборске традиције и модерног уметничког сензибилитета. Налази се на надморској висини од око 800 метара, што му даје пријатну микроклиму – лета су овде свежа и мирисна, а зиме бајковите, са снеговима који прекривају брежуљке и старе воћњаке. Трипкова је дуго била скривени драгуљ планине, позната само локалним мештанима по својим бистрим изворима и плодној земљи, али је у последњих неколико деценија постала незаобилазна тачка за све љубитеље уметности и естетског уживања. Оно што Трипкову издваја јесте тишина која овде има посебну тежину; то није празна тишина, већ онај смирујући мир који подстиче на креативност и размишљање.

Највећи бренд овог села, поред његове природе, јесте уметничка радионица стакла „Тифани“, породице Весовић. Ова радионица је заправо културно чудо Златибора. У срцу планинског села, где бисте очекивали само сточарске послове, Весовићи деценијама стварају ремек-дела од стакла техником витража и фузије. Њихови радови – од великих витража на црквама и хотелима, до ситних декоративних предмета и лампи – обишли су читав свет. Посета овој радионици је као улазак у други свет; судар планинског камена и крхког, обојеног стакла ствара нестваран контраст. Мештани Трипкове су поносни на ову чињеницу, јер је уметност стакла донела селу префињеност коју мало које друго место на Балкану има. Овде се може научити да Златибор није само „груба“ планина, већ место које негује фину естетику и врхунски занат.

Духовно средиште Трипкове је Црква посвећена Светој Недељи. Овај храм је мали по димензијама, али одише нестварном топлином и лепотом. Порта цркве је уређена са пуно пажње и представља место окупљања мештана током верских празника и сеоских заветина. Црква је симбол заједништва породица из Трипкове, које су својим прилозима и радом помогле да ово место постане прави духовни светионик. Веровање у Свету Недељу као заштитницу села дубоко је укорењено, а народни обичаји који се овде практикују носе у себи елементе старе српске традиције која се љубоморно чува. Сеоски сабори у Трипкови су господствени и тихи, без велике буке, окренути ка поштовању предака и чувању образа породице.

Природа Трипкове је посебна прича. Село је испресецано бројним путељцима који воде кроз брезове шуме и преко пашњака који су лети прекривени планинским цвећем. Један од најлепших делова села је поглед који се пружа ка Сушице. Ова река, која име носи јер током лета често понире, створила је суров али прелеп амбијент са високим хридима и скривеним пећинама. За планинаре и љубитеље природе, Трипкова је почетна тачка за многе истраживачке туре. У атару села се налазе и остаци старих градина, што указује на то да је овај простор био насељен још у античко доба. Мистичност овог краја појачавају приче о старим путевима којима су некада пролазили римски војници и дубровачки трговци.

Економија села је разнолика. Иако је уметност стакла најпознатија, Трипкова је и даље јако пољопривредно село. Овде се гаји квалитетно воће, пре свега шљива и малина, а сточарство је задржало свој традиционални облик. Млечни производи из Трипкове имају специфичну блажину, а домаћини су познати по изради сувих шљива и пекмеза који се кува на отвореној ватри. Све је више младих који се враћају у Трипкову из Ужица или Чајетине, препознајући потенцијал сеоског туризма. Смештајни капацитети у селу су углавном у аутентичним дрвеним кућама које су прилагођене савременом госту, али тако да не нарушавају природни склад. Гост у Трипкови није само клијент, већ неко ко постаје део сеоске свакодневице, учествујући у занатским пословима или шетњама до извора.

Породична презимена у Трипкови, попут Весовића, Радојичића, Тодоровића, Кнежевића и других, представљају стубове заједнице. Ови људи су познати по својој бистрини, али и по специфичном ерском смислу за уметност и лепо. У Трипкови се каже да је „сваки други човек помало уметник“, било да ради са стаклом, дрветом или плете најуникатније вунене џемпере. Та креативна жица је оно што селу даје посебну атмосферу. Овде се још увек вреднује ручни рад и прецизност, а поштовање према алату и материјалу је део кућног васпитања.

Једна од занимљивости је и близина језера Врутци, које се једним делом наслања на атар села. Ово језеро нуди могућности за риболов и освежење у врелим летњим данима, а поглед на језеро са трипковачких висова је један од најфотографисанијих призора овог краја. Ваздух у Трипкови је мешавина планинске оштрине и мириса речне долине, што ствара идеалне услове за оне који имају проблема са спавањем или умором; овде се каже да се за једну ноћ одспава као за три дана у граду.

Зима у Трипкови доноси посебан мир. Када се спусти магла у кањон Сушице, а брегови побеле, село изгледа као из бајки браће Грим. Тада се живот сели у куће, уз топла огњишта и приче о томе како је некада било. Трипковци су познати као сјајни домаћини који током зиме припремају најбољу „кувану ракију“ и домаће суво месо. Тај осећај сигурности и топлине, док напољу завија планински ветар, нешто је што се дубоко уреже у сећање сваког ко посети ово село.

Трипкова је заправо доказ да село може бити и модерно и традиционално у исто време. Оно нам показује да планина није само место за тежак рад, већ и за високу уметност и префињен живот у складу са природом. Ко год жели да осети другачији Златибор, онај који није само „комплет лепиња и кајмак“, већ и витраж, тишина и поглед у вечност, мора доћи у Трипкову. Ово село је уметничка душа Златибора, скривени кутак где се светлост прелама кроз стакло и кроз најчистије изворе воде, остављајући у сваком госту траг лепоте који се никада не заборавља. Трипкова је место где се ствара за вечност, чувајући притом оно највредније – људску доброту и планински мир.

Гостиље

Гостиље се налази на око 25 километара од туристичког центра Златибора, смештено на падинама које се благо спуштају ка долини реке Катушнице. Име села потиче од речи „гостопримство“, и то није само лингвистичка случајност. Мештани Гостиља вековима негују култ госта, сматрајући сваког путника намерника заштићеним и светим. Ово село је подигнуто на води и од воде; оно је права хидролошка оаза планине. Док су други делови Златибора понекад шкрти са изворима, Гостиље кипти од живота и водених токова који пресецају свако имање. На надморској висини од око 1.000 метара, Гостиље нуди ваздух који је толико чист и оштар да се у народу верује како лечи сваку болест плућа и душе. Пејзаж Гостиља је нестваран – то су дугачке, сочне ливаде које завршавају у густим четинарским шумама, док се из даљине увек чује звук воде која се обрушава низ хриди.

Највећи понос села и један од најпрепознатљивијих симбола читавог Златибора је Гостиљски водопад. Смештен на Гостиљској реци, пре њеног ушћа у Катушницу, овај водопад је висок чак 22 метра и представља један од највиших и најлепших водених слапова у Србији. Али водопад није сам; низводно од главног слапа налази се читав низ мањих водопада, вирова и брзака који граде бајковит амбијент. Локалне легенде кажу да су се под овим водопадом некада ноћу окупљале планинске виле, које су својом песмом зачаравале момке и лечиле рањене јунаке. Данас је простор око водопада уређен пешачким стазама, дрвеним мостићима и видиковцима, али је и даље задржао ону дивљу, исконску снагу. Мирис мокре маховине и ситне капљице воде које лебде у ваздуху чине ово место природним инхалатором.

Гостиље је и место велике историјске тежине, јер је овде рођен Димитрије Туцовић, оснивач социјалдемократског покрета у Србији и један од најистакнутијих политичких мислилаца свог времена. Његова родна кућа, типична златиборска брвнара покривена шиндром, данас је музеј под заштитом државе. Унутрашњост куће чува аутентичне предмете, огњиште и намештај из тог периода, пружајући посетиоцима увид у то како је изгледао живот једне образоване свештеничке породице у 19. веку на Златибору. Туцовић је своје прве лекције о правди и слободи научио управо овде, посматрајући тежак живот златиборског сељака, али и његово непоколебљиво достојанство. Мештани Гостиља са поносом чувају сећање на свог славног земљака, а његов споменик у центру села подсећа на везу између малог планинског села и великих европских идеја.

Духовни живот села је везан за Цркву Свете Тројице Ова светиња је мирна лука за становнике Гостиља, место где се моле за кишу током сушних лета и за заштиту од олуја. Порта цркве је оаза тишине, окружена столетним дрвећем, где се још увек одржавају стари сеоски обичаји везани за народно здравље и заштиту стоке. Верски празници, посебно Света Тројица, овде се обележавају са великом побожношћу, а жене из Гостиља су познате по својим вештинама у спремању јела и обредних хлебова који изгледају као права уметничка дела.

Економија Гостиља је нераскидиво везана за воду и пашњаке. Село је познато по производњи пастрмке врхунског квалитета, која се гаји у рибњацима на самим изворима Катушнице. Та вода је толико чиста да је није потребно филтрирати, што риби даје невероватан укус и чврстину меса. Поред рибарства, сточарство је и даље основно занимање многих породица. Гостиљски сир и кајмак су чувени по својој жутој боји која потиче од специфичног планинског биља којим се напасају краве. Такође, Гостиље је постало лидер у сеоском туризму. Домаћинства нуде смештај у вајатима који имају поглед на водопаде, а гости овде долазе из целог света како би осетили енергију воде и планине. Овде можете купити и домаћи мед, ракију од дивљих крушака и ручно плетени вунени програм.

Природа у околини Гостиља нуди небројене могућности за истраживање. Река Катушница је богата рибом и раковима, што је сигуран знак еколошке чистоте. Кањон ове реке је донекле неприступачан, што га чини рајем за авантуристе и истинске љубитеље нетакнуте дивљине. Око села се налазе стазе које воде ка врховима са којих се, као на длану, види читаво Полимље и планине у суседној Црној Гори. Ваздух у Гостиљу је толико богат кисеоником да је потребно неколико дана да се организам навикне на ту количину свежине; мештани у шали кажу да су они који овде живе „осуђени на дуговечност“.

Породице из Гостиља, као што су Туцовићи, Лојанице, Петровићи, Филиповићи и други, чине чврсту и сложну заједницу. Ови људи су познати по својој марљивости, али и по способности да се прилагоде модерном времену, не губећи своју суштину. Ерски дух је у Гостиљу веома жив – то је онај брз, окретан ум који у сваком проблему види прилику за шалу. Гостопримство је овде искрено и широко; гост се не пушта из куће док не проба све што је домаћин те године припремио у подруму и остави.

Зима у Гостиљу је бајковита, али и сурова. Када водопад делом заледи, он се претвара у огромну стаклену скулптуру која светлуца на зимском сунцу. Тада се у селу пале ватре, а главни посао постаје сеча дрва и бригу о стоци. Тај циклус борбе са природом и уживања у њеним благодатима је оно што Гостиље чини тако посебним. Село је успело да задржи своју душу упркос великој популарности, пре свега захваљујући мудрости мештана који не дозвољавају „бетонизацију“ својих пашњака.

Ко год жели да осети снагу елемената, да чује приче о вилама док га по лицу прска хладна планинска вода, и да види где се рађала српска демократска мисао, мора доћи у Гостиље. Ово село је водено огледало Златибора, место где се сваки зрак сунца прелама у хиљаду капи реке Катушнице. Гостиље нас учи да је највећи луксуз заправо једноставност – чаша хладне изворске воде, парче златиборског сира и поглед у зелену долину која се не мења вековима. Ово је село које вас прихвата као госта, а испраћа као свог најрођенијег, остављајући у вама трајну жељу да се поново вратите под хук његовог вечног водопада.

Стубло

Стубло је једно од оних села за која се каже да су "на крају света, а у срцу бога". Смештено на јужним обронцима Златибора, Стубло је природни мост између високе планине и дубоких, мистичних кланаца реке Увац. Док је централни Златибор прекривен меким пашњацима, Стубло је село камена, видика који одузимају дах и нестварне тишине коју само по који орао или белоглови суп пресече својим криком. Име села потиче од старих издубљених дебла, „стублина“, која су постављана на изворима како би се сакупила планинска вода, а тај назив савршено описује суштину овог места – извор старе Србије који не пресушује. На надморској висини од око 1.000 метара, Стубло је село за људе са јаким ногама и још јачом вољом, место где природа показује своју најмоћнију и најсуровију страну.

Географија Стубла је дефинисана близином кањона. Овде се земља нагло прекида и сурвава у стотине метара дубоке амбисе кроз које протиче Увац. Управо тај положај чини Стубло једним од најлепших видиковаца на Балкану. Терен је испресецан стеновитим гребенима и густим шумама црног бора, који овде расте директно из камена, пркосећи законима гравитације. Пашњаци у Стублу нису велики, али су изузетно богати лековитим биљем, што сточарство у овом крају чини специфичним. Млеко и сир из Стубла имају ту „планинску оштрину“ јер стока пасе на чистом камену и удише ваздух који долази са језера. Вода је овде реткост, али сваки извор који избије из стене сматра се светињом и чува се као највеће благо.

Историја Стубла је нераскидиво везана за манастире Увац и Дубраву. Ово село је вековима било чувар ових светиња, скривених дубоко у кањону од турских похода. Стубланци су били ти који су тајним стазама доносили храну монасима и бранили прилазе манастирима. Та веза са духовним центрима обликовала је карактер мештана – они су побожни, тихи и изузетно поносни на своју улогу чувара вере. Породице као што су Станићи, Грујовићи, Нешовићи и други, кроз генерације су преносиле приче о томе како је манастир Дубрава вековима био у рушевинама док га вера и упорност овог народа нису поново подигли из пепела. Живот у Стублу је увек био тежак, али испуњен смислом који дају само велике светиње у комшилуку.

Духовни живот села доживљава праву ренесансу са обновом манастира Дубрава. Данас је Стубло капија за ходочаснике који долазе из целог света. Иако је путања до манастира стрма и тешка, Стубланци су ту да сваког намерника дочекају, упуте и, ако треба, окрепе домаћом ракијом и хлебом. У селу се још увек поштују стари народни обичаји који су у другим деловима планине ишчезли. Посебно је жив обичај помагања комшијама у невољи; у Стублу се каже да "ограда чува кућу, а комшија главу". Њихове славе су посвећене, мирне и достојанствене, баш као и планина која их окружује.

Природа Стубла је рај за авантуристе и љубитеље нетакнуте дивљине. Овде нема асфалтних стаза за шетање, већ само уске козје стазе које воде до ивице кањона. Са ових литица често се могу видети белоглави супови како крстаре небом, што је призор који се не заборавља. Ваздух је овде специфичан – мешавина мириса борове смоле и влаге која долази из кањона реке. Шетња кроз Стубло је заправо пут кроз време; овде још увек можете видети старе брвнаре које изгледају као да су део саме планине. Мир који нуди ово село је потпун, без иједног звука цивилизације, што Стубло чини идеалним за оне који траже духовни препораод и бег од градске вреве.

Економија села је и данас везана за оно што планина даје. Сточарство је основна грана, а јагњад из Стубла се сматрају посебно квалитетним због испаше на кречњачком терену. Због све већег броја ходочасника, у Стублу се полако развија и верски туризам. Мештани нуде смештај у својим домаћинствима, дајући гостима прилику да пробају праву планинску храну – качамак од каменог брашна, домаће кисело млеко и мед који пчеле сакупљају по ободима кањона Увца. Такође, Стубло је познато по изради предмета од дрвета, посебно сувенира и предмета за домаћинство који се праве од дреновине и клеке, дрвећа које у овим крајевима расте споро али је несаломиво.

Посебан знак распознавања Стубла су његови видиковци. Место звано „Равно ториште“ пружа панораму на кривине Увца која изгледа као да је насликана. Ту човек схвати колико је природа моћна и зашто су стари Златиборци изабрали баш овај суров крај за свој дом. Стубланци су људи који не причају много, али њихово гостопримство је искрено и дубоко. Они ће вас примити у кућу не зато што морају, већ зато што поштују свакога ко је превалио дуг пут да би дошао до њихових висина. У њиховим очима види се иста она бистрина коју имају извори на којима су одрасли.

Зима у Стублу је време када планина показује своје зубе. Снегови овде знају да завеју путеве данима, али то Стубланце не плаши. Они су на то спремни вековима. Тада се у кућама уз ватру припремају најбоља сува меса, а време се проводи у молитви и миру. Зима у Стублу је тиха и свечана, снег прекрије стазе ка манастирима, а село изгледа као успавани стражар над залеђеним кањоном. То је време за унутрашњи мир и за приче о старим хајдуцима који су у пећинама испод села налазили спас од сваке невоље.

Стубло је, у суштини, село духовне снаге и камене истрајности. Оно нас подсећа на корене, на важност вере и на лепоту која постоји само тамо где је природа остала јача од човека. Ко год жели да види Златибор у његовом најсветијем и најдивљијем облику, мора доћи у Стубло. То није село за свакога, али за онога ко га разуме, Стубло постаје место коме се увек враћа. Оно је вечни стражар над Увцем, капија ка духовности и доказ да на овим висинама човек и планина живе у савршеном, мада суровом складу.

Трнава

Трнава се сместила на прелазу између таласасте златиборске висоравни и нешто стрмијих падина које воде ка речним долинама. Као непосредни сусед Рожанству и Сирогојну, Трнава дели онај архаични мир и лепоту источног Златибора, али поседује сопствени, уникатни карактер. Име села потиче од трња које је некада бујно расло на овим просторима, служећи као природна ограда за стада оваца и заштита од незваних гостију. Данас је Трнава питомо, отворено и домаћинско село, смештено на висини од око 800 метара, где се ваздух меша са мирисом лековитог биља и свеже покошене траве. Она је капија која води у подземи свет Златибора, али и место где се на површини одвија живот у свом најчистијем, изворном облику.

Највећи природни феномен који је нераскидиво везан за име овог села је Стопића пећина. Иако је улаз у ову светски познату пећину географски на граници, Трнавци је сматрају својом, јер Трнавски поток протиче кроз њу и даје јој живот. Ова пећина је ремек-дело природе, позната по својим огромним улазним отворима и јединственим бигреним кадама које се, током кишних периода, пуне водом и преливају у виду нестварних каскада. За мештане Трнаве, пећина никада није била само туристичка атракција; она је кроз векове била природни фрижидер за чување хране, збег током турских напада и место извора хладне воде која никада не пресушује. Данас, када хиљаде људи пролазе кроз њене ходнике, Трнава стоји изнад ње као поносни домаћин, чувајући тајну о томе како се планина хиљадама година клесала изнутра.

Духовност Трнаве окупљена је око локалних светиња и места молитве која су често једноставна, али испуњена дубоком вером. У селу постоји јака традиција породичних литија и заједничких молитви за плодну годину. Трнавци су познати као људи који изузетно поштују „црвено слово“ и обичаје који су везани за заштиту стоке и усева. Њихова вера није нападна, она је тиха и дубока, уткана у свакодневне послове. Сабори у Трнави су прилике да се подсети на славне претке који су овде дошли из Херцеговине и Црне Горе, доносећи са собом тврду веру и несаломив карактер. У селу се често може чути прича о старим дрвеним крстовима који су некада стајали на брдима као стражари против града и непогоде.

Економија Трнаве је пример златиборске марљивости. Село је познато по воћарству, нарочито по засадима шљиве и малина који овде доносе изузетне приносе због специфичне осунчаности падина. Трнавачка ракија је по квалитету раме уз раме са шљивовачком, али има специфичну ноту због нешто другачијег састава земљишта. Сточарство је и даље стуб опстанка за многе породице. Трнава је позната по великим стадима оваца која лутају пашњацима око пећине, а вуна из Трнаве се вековима сматрала најбољом за израду тешких планинских гуњева. Данас, вредне руке трнавачких жена и даље плету чарапе и џемпере, чувајући занат који полагано изумире у градовима, али овде представља понос сваке куће.

Посебна занимљивост Трнаве је њена веза са народним лечилаштвом. Због богатства специфичним врстама биља које успевају само на овом делу планине, Трнава је одувек имала људе који су знали тајне трава. Овде се кантарион, хајдучка трава и линцура не беру само успутно; мештани тачно знају у које доба дана и на којој падини биљка има највећу снагу. Тајна „трнавачких чајева“ и мелема преноси се унутар породица, а многи путници намерници свраћају у ово село баш да би потражили природни лек за своје тегобе. Ова веза са земљом и њеним лековитим плодовима чини становнике Трнаве виталним и дуговечним људима.

Породична стабла у Трнави су дубока и граната. Породице као што су Стопићи, Мићићи, Радуловићи, Луковићи и други, чине чврсту структуру села. Овде се заједништво најбоље види током пољских радова или када треба некоме помоћи да покрије кућу. Ерски дух је у Трнави прожет домишљатошћу и оним „трнавачким инатом“ – када сви кажу да нешто не може, Трнавац ће наћи начин да то оствари. Њихово гостопримство је легендарно; путник који залута у трнавачке засеоке никада неће изаћи гладан или жедан. Домаћин ће изнети „шта Бог да“, а на Златибору то значи најбољу пршуту, сир који се цеди у кацама и погачу из фуруне.

Природа Трнаве нуди и прелепе видиковце са којих се види долина реке Катушнице и врхови суседних села. Стазе кроз село су погодне за лагане шетње, али и за оне који желе да истраже скривене улазе у мање, неистражене пећине којима овај крај обилује. Ваздух у Трнави је специфичан због велике количине негативних јона који долазе из испарења подземних вода, што ствара осећај лакоће и бистрине ума. Многи кажу да се у Трнави „најбоље мисли“, јер тишина коју прекида само звук зрикаваца и далеко звоно стоке, омогућава потпуни повратак себи.

Зима у Трнави је тиха и бела. Када снегови прекрију улазе у пећине и када се мраз ухвати за грање трња по којем је село добило име, Трнава постаје права зимска бајка. Тада се живот сели у подруме где се пече ракија и у собе где се уз пећ на дрва причају приче о затрпаном благу, о вилама које живе у дубинама Стопића пећине и о јунацима који су одавде кретали у борбу за слободу. Трнава је место где традиција није само записана реч, већ жива пракса која се осети у сваком покрету домаћина и свакој изговореној речи.

Од 1993. године у Трнави је почела и ликoвна колонија „Трнава‑Владимир Митровић“, која се организује сваког августа и окупља сликаре и вајаре из Србије и иностранства да у природном амбијенту стварају нова дела инспирисана околним пејзажима и традицијом. Током година ова колонија је постала једна од препознатљивих традиционалних културних манифестација у златиборском региону и наставља да привлачи разноврсне уметнике.

Ко год жели да упозна право лице источног Златибора, мора посетити Трнаву. Она је много више од пролазне станице на путу ка пећини; она је срце планинског сточарства и занатства. Трнава нас учи да права лепота лежи у равнотежи између онога што је изнад и онога што је испод земље. Ово је село које вас дочекује са смиреношћу старих мудраца, нудећи вам свежину извора и топлоту домаћег огњишта. Трнава је златиборски чувар времена, место где се сваки камен и свака травка поштују као део велике породичне приче која траје вековима.

Водице

Водице су можда најсликовитији део Златибора, место где планина престаје да буде сурова и постаје нестварно нежна и питома. Смештене на око десет километара од туристичког центра ка југу, Водице су предео који изгледа као да је извајан за уметнике и сањаре. Ово је широко поље кроз које лењо и нечујно вијуга река Црни Рзав, правећи водене петље кроз нестварно зелене пашњаке испресецане столетним боровима самицама. Име села све говори – овде воде има свуда, она извире из сваког брега, тече кроз сваку јаругу и даје животу у овом крају посебну свежину. На надморској висини од око 1.000 метара, Водице су заправо висораван у висоравни, место где ваздух увек мирише на мокру траву и смолу, чак и усред најврелијег лета.

Географија Водица је јединствена на читавом Златибору. Овде нема великих висинских разлика унутар самог поља, али су зато визуре бесконачне. Црни Рзав је овде главни архитекта пејзажа. Његово корито је плитко, а вода кристално бистра и хладна, толико чиста да се у њој још увек може видети поточна пастрмка. Око реке се пружају пашњаци који су увек зеленији него било где другде, јер их бројни извори наводњавају природним путем. Борови на Водицама нису густа шума, већ често расту појединачно или у малим групама, правећи оне препознатљиве „златиборске кулисе“ које су деценијама на насловним странама свих туристичких брошура. Ово је простор који вас не гуши, већ вам шири плућа и видике.

Историја Водица је историја одмора и окрепљења. Од давнина су овуда пролазили каравани, а Водице су биле обавезно стајалиште због богате паше и питке воде. Овде су се одмарали коњи и људи пре него што би кренули у сурове врлети Муртенице или ка Босни. Мештани Водица, породице као што су Лојанице, Смиљанићи, Дидановићи и други, одувек су били познати као врсни домаћини који су знали да цене лепоту краја у коме живе. Водице су биле међу првим местима на Златибору где су подигнуте приватне викендице и куће за одмор, још у време када је планински туризам био у повоју. Стари Водичани кажу да ко једном овде заноћи уз жубор Рзава, више никада не може да се смири у градској буци.

Духовни живот на Водицама је нераскидиво везан за Храм Преображења Господњег на Зласибору и Цркву Светог Илије- Цркву брвнару у Доброселици, као и само поштовање природе. Овде се природа осећа као живи створ. Традиција окупљања код „записа“ или старих борова и даље живи кроз приче најстаријих. Водице су место где се најбоље види слога мештана и људи који су овде дошли да пронађу мир. Свака слава на Водицама је посебна јер се слави под ведрим небом, уз мирис планинског поља. Овде нема великих грађевина које заклањају сунце; људи у Водицама живе окренути ка небу и својим пространим ливадама.

Економија Водица је спој традиционалног сточарства и модерног, квалитетног сеоског туризма. Пашњаци на Водицама дају најсочније млеко, а кајмак из овог краја је посебно цењен због своје масноће и мириса планинског цвећа. Последњих деценија, Водице су постале елитно место за одмор, али не на кичаст начин. Овде су куће за издавање махом од природних материјала, уклопљене у пејзаж тако да не ремете мир реке. Многи уметници, сликари и писци су изабрали Водице за своје привремене или сталне домове, јер тишина коју нуди ово поље не постоји нигде другде на свету. Сакупљање лековитог биља и боровница у околним брдима је такође важан део живота мештана, а производи који се овде направе носе у себи чисту енергију планине.

Посебна драж Водица су њени меандри. Пратити ток Рзава кроз поље је својеврсна медитација. Река се окреће за скоро 180 степени на неколико места, правећи мала острва и полуострва на којима стока мирно пасе. Водице су и рај за риболовце који знају да цене изазов планинске реке. Ваздух је овде нестваран; због специфичног струјања дуж речног корита, овде је увек пар степени свежије него у центру Златибора, што Водице чини савршеним уточиштем током летњих спарина. Са Водица се пружа и један од најлепших погледа на врх Чиготе, који се уздиже у позадини као камени стражар изнад овог планинског раја.

Зима на Водицама је призор из најлепших зимских бајки. Када снег прекрије меандре Рзава, а река настави да тече као тамна линија кроз савршено белило, предео постаје нестваран. Снег овде пада мирно и дуго, правећи високе намете који боровима дају изглед чувара у белим оклопима. Зими на Водицама влада потпуна тишина, коју прекида само звук воде која не да леду да је потпуно окује. То је време када се у брвнарама уз пуцкетање ватре спремају најбољи планински специјалитети, када се пије кувано вино и када се време мери дужином запаљене цепанице.

Водице су, у суштини, најлепше златиборско лице. Оне су доказ да планина може бити и нежна, и питома, и бесконачно лепа у својој једноставности. Водице не морате да истражујете напорно; њих је довољно само посматрати. Оне су место где се душа одмара од самог погледа на реку и борове. За свакога ко жели да осети истински мир Златибора, онај који није нарушен грађевинским машинама и буком, Водице су дестинација која нема алтернативу. То је село које вас учи како да успорите, како да удишете пуним плућима и како да волите сваки камен и сваку кап воде која тече ка свом циљу.

Бранешци

Бранешци заузимају специфичан положај на северном делу златиборске висоравни, смештени уз главну магистралу која повезује Ужице са центром планине. Иако се кроз њих често само пролази хитајући ка туристичким атракцијама, Бранешци су село које заслужује пуну пажњу и дубоко поштовање. Име села, према народном предању, потиче од речи „бранити“, јер су се управо овде, на улазу у планинске кланце, водиле одсудне битке за одбрану Златибора од разних освајача. Ово је село на надморској висини од око 700 до 800 метара, што му пружа идеалне услове за разноврсну пољопривреду. Бранешци су питомији од суровог Торника или Муртенице; овде су брда блажа, пашњаци пространији, а земља дубља и плоднија, што се види у сваком засаду и свакој ораници.

Географски, Бранешци су чвориште путева. Кроз село пролази пруга Београд–Бар, као и део старе пруге уског колосека која је некада била крвоток читавог региона. Међутим, срце Бранеџаца није у саобраћају, већ у земљи. За разлику од високих планинских села где доминира искључиво сточарство, овде се са великим успехом гаје житарице, кукуруз и кромпир. Бранешачки кромпир је на далеко познат по свом укусу и квалитету, а домаћини се поносе тиме што њихови производи завршавају на трпезама најбољих ресторана у Београду. Овде се живи од рада на пољу, али то је рад који доноси господство. Куће у Бранешцима су велике, често зидане од камена и цигле, са пространим економским двориштима која говоре о домаћинима који су кроз векове знали како да створе и сачувају богатство.

Посебан знак распознавања овог села су његове воденице. Река Сушица и њени потоци омогућили су Бранешцима да буду центар млинарства за овај део Златибора. Некада је свака јача породица имала своју воденицу или удео у заједничкој, а звук жрвња био је музика која је значила живот. И данас се у Бранешцима може наћи понека функционална воденица где се меље право интегрално брашно, без икаквих адитива. То брашно, самлевено на камену, основа је за чувену златиборску паленту и проју које се овде спремају са домаћим кајмаком. Овај култ хлеба и брашна чини Бранешце чуварима основних животних вредности које су у модерном свету помало заборављене.

Духовни живот села је јак и традиционалан. Бранешци имају дубоку везу са својом православном вером, што се види у бројним малим знамењима по селу. Породице овде изузетно држе до Крсне славе, која је централни догађај године. Тада се у Бранешцима окупљају рођаци из свих делова Србије, а трпезе су толико богате да се о њима прича месецима. Сабори у Бранежцима су познати по такмичењима у народним вештинама, али и по врхунској народној музици. Труба је овде омиљени инструмент, а звуци трубачких оркестара често одјекују брдима изнад Сушице, најављујући весеља која трају до зоре.

Економија Бранешаца данас се успешно прилагођава модерним токовима. Поред традиционалне ратарске производње, у селу се све више развија и прерада воћа. Бранешачке сушаре за шљиве и јабуке раде пуним капацитетом током јесени, а мирис дима и слатког воћа се тада шири читавим крајем. Такође, због своје близине магистрали, село је развило јаку занатску и трговачку мрежу. Овде можете наћи мајсторе за све – од обраде камена до најсавременијих грађевинских радова. Мештани су бистри и предузимљиви; они не чекају да им неко нешто да, већ сами стварају своје прилике.

Природа у Бранешцима нуди посебан мир. Иако је магистрала близу, већина засеока је завучена у долинама или на узвишењима са којих се пружа панорамски поглед на Торник и Чиготу. Ваздух је овде специфичан – нешто блажи него на самом врху Златибора, али изузетно богат кисеоником због великих површина под ливадама и ниским растињем. Бранешци су идеални за оне који воле дуге шетње кроз воћњаке и поља, далеко од туристичке вреве, али са осећајем да је цивилизација ту на дохват руке. У атару села постоје и остаци старих караванских путева којима се некада ишло за Босну, што селу даје историјску дубину.

Породична презимена у Бранешцима, као што су Павловићи, Јанковићи, Костадиновићи, Туцовићи и други, симбол су стабилности. Овде се породица не напушта лако; овде се имања шире и куће обнављају. Бранешци су једно од ретких села које нема изражен проблем са одласком младих, јер плодна земља и добар положај омогућавају пристојан живот онима који желе да раде. Ерски хумор је овде присутан, али је за нијансу суптилнији него у планинским врховима; Бранешац ће вас прво добро осмотрити и проценити, па ће тек онда, уз чашицу ракије, отворити своју душу и почети да збија шале на свој и туђ рачун.

Зима у Бранешцима доноси слику праве планинске идиле са разгледница. Снег прекрива широка поља, а дим из оџака великих кућа најављује топлу атмосферу поред шпорета на дрва. Тада се у селу припрема суво месо и кисели купус, а домаћини имају времена за дружење и сеоске приче. За путнике који пролазе ка мору зими, Бранежци су често прва тачка где осете праву снагу златиборске зиме, али и топлину златиборског срца.

Бранешци су, у суштини, село равнотеже. Они нису ни превише високо, ни превише ниско; нису ни превише дивљи, ни превише урбанизовани. То је место које живи од својих руку и своје земље, поносно на своју прошлост и сигурно у своју будућност. Ко год жели да упозна Златибор као плодну и богату планину, мора застати у Бранешцима, пробати њихов хлеб и осетити снагу њихове земље. Ово село је доказ да је златиборски сељак истовремено и ратник, и ратар, и уметник живота. Бранежци су врата Златибора која су увек отворена за добронамерне, нудећи им најбоље од златиборских поља и планинских висина.

Бела река

Бела Река је мирно село смештено у општини Нова Варош, подељено на Доњу и Горњу Белу Реку. Село се налази на западним обронцима Златибора и Муртенице, на око 1.000 метара надморске висине. Окружено је густим шумама и пашњацима, што му даје осећај изолованости и мира. Куће су расуте по брдима, свака са својом окућницом и извором воде, а мештани традиционално живе од сточарства и пољопривреде.

Црква Преображења Христовог у Белој Реци припада Архијерејском намесништву нововарошком Епархије Милешевске Српске православне цркве. Храм је духовни центар села и место окупљања на крсне славе и верске празнике. Свештеник који служи у Белој Реци долази и из суседног села Љубиша, где такође обавља богослужбене дужности.

Стража је висински положај у околини села, који је традиционално коришћен као оријентир и видиковац. Локална предања говоре о њему као о старој караули, а данас је познат као део планинарских стаза и видиковаца у околини Беле Реке.

Јанково поље се налази изнад села и представља равницу која је служила мештанима као пашњак и простор за окупљање. Назив је задржан у локалној традицији и користи се као оријентир у околним пешачким рутама.

Природа и живот у Белој Реци је сурова, али плодна. Лета и пролећа нуде зелене пашњаке и шумско воће као што су боровнице и линцура, док зими снегови могу блокирати путеве. Стока се узгаја традиционално, а жене умеју да ткaју сукнене чарапе и тепихе, док мушкарци одржавају пашњаке и шумске ресурсе.

Историја и обичаји у селу су дуги векови живота у планини. Крсне славе и верски празници окупљају становнике, а народна предања чувају имена и места као што су Стража и Јанково поље. Дијалект и народни изрази се задржавају у разговорима мештана, а старе народне инструменте и песме још увек је могуће чути током окупљања.

Демографија показује пад броја становника, али се многи млади враћају током празника да обнове породична домаћинства у Белој реци. Доња Бела Река има око 190 становника, а Горња око 106, што је типично за западне делове Србије где млади често одлазе у градове.

Традиција и планинарске стазе повезују село са околином. Стража и Јанково поље представљају важне оријентире за мештане и планинаре, а пешачке стазе воде ка врховима и видиковцима који пружају панораму околних планинских венца. Овакви локални топоними су део наслеђа које се чува у сеоској култури и фолклору.

Бела Река и њена околина остају пример очуваног сеоског живота, са духовним и природним вредностима које привлаче посетиоце и истраживаче.

Драглица

Драглица је село које стоји као поносни стражар на јужној капији Златибора, смештено на прелазу ка масиву Муртенице и нововарошком крају. Ово је место где планина почиње да показује своје суровије, али и величанственије лице. Драглица није село за свакога; она је за оне који воле мирис столетних четинара, оштрину планинског ваздуха и тишину која се протеже кроз кањон реке Увац. На надморској висини која на појединим котама прелази 1.000 метара, Драглица је кроз векове важила за село горштака, људи несаломиве воље и велике издржљивости. Име села, према народном предању, потиче од речи „драга“ (драга земља), јер је за оне који су бежали од турске војске у ове врлети, овај скривени кутак био заиста драгоцено уточиште.

Географија Драглице је дефинисана планином Муртеницом која је наткриљује и реком Увац која је омеђује. Терен је овде изразито планински, са дубоким јаругама, густим шумама црног бора и високим пропланцима са којих поглед досеже до врхова Златара и Таре. Земља је шкрта, каменита, али су пашњаци изузетно квалитетни и богати планинском травом која млеку и сиру даје специфичну арому. Драглица је позната по својим изворима хладне, бистре воде која избија директно из кречњачких стена. Овај крај је и једно од последњих уточишта белоглових супова, који често крстаре небом изнад села, подсећајући мештане на снагу и слободу коју само висина може да пружи.

Историја Драглице је историја борбе за опстанак и слободу. Због свог стратешког положаја на старом путу ка Мору, село је често било поприште сукоба, али и сигурна база за хајдучке чете које су зими налазиле спас у муртеничким пећинама. Драгличани су увек важили за храбре ратнике и одличне стрелце, људе који не савијају кичму пред туђином. Породице као што су Лојанице, Грбићи, Грујичићи и други, вековима чувају своја огњишта, преносећи с колена на колено приче о јунаштву предака. У Драглици се реч поштује више од било ког уговора, а комшијска солидарност је закон који се не крши – кад завеју снегови Муртенице, човек зависи само од Бога и свог првог комшије.

Духовни живот села је взан за Цркву брвнару у Драглици, посвећену Светој Тројици, која представља прави бисер златиборског краја који својом племенитом дрвеном архитектуром чува дух наше традиције. Ова светиња је с пуно љубави подигнута на темељима старијих молитвишта, спајајући вештину савремених мајстора са скромношћу прошлих векова. Смештена усред нетакнуте природе, она нуди спокој сваком пролазнику и својом складном формом подсећа на нераскидиву везу између вере, човека и планинског пејзажа. Народ Драглице је дубоко традиционалан и везан за природу. Иако је живот овде био тежак, Драгличани никада нису губили веру. У селу се још увек могу наћи остаци старих брвнара и катуна, који говоре о скромном али достојанственом животу горштака. Обичаји су овде „закон“; славе се прослављају уз пуну трпезу, ма колико година била тешка, а звук песме „из вика“ још увек се може чути када се косачи окупе на летњим откосима. Драглица је место где се прошлост још увек живи, а не само препричава.

Природа Драглице нуди нестварне призоре који се не могу наћи у туристичким брошурама. Кањон реке Увац, до којег се стиже козјим стазама из Драглице, представља један од највећих природних драгуља Србије. Ваздух у овом селу је лековит, пун мириса борове смоле и планинског цвећа, што га чини идеалним за оне који траже потпуни опоравак тела и духа. Шетња кроз Драглицу је вежба за тело, али и мелем за очи – сваки брег открива нову панораму која вас подсећа на то колико је човек мали пред моћи планине.

Економски, Драглица је данас везана за дрвну индустрију и традиционално сточарство. Драгличани су познати као врсни дрвосече и мајстори за рад са дрветом; муртенички бор је овде најцењенији материјал од кога се праве најиздржљивије куће и брвнаре. Поред шумарства, овде се узгајају најбоља јагњад, која пасу на нетакнутим планинским пашњацима. Све је више интересовања и за производњу органске хране, јер земља у Драглици никада није видела вештачко ђубриво нити хемију. Сеоски туризам је овде у зачетку, али они који дођу у Драглицу, долазе због истинске дивљине, а не због луксуза.

Једна од занимљивости Драглице су и старе рабаџије, људи који су са воловским запрегама извлачили стабла из шума Муртенице. Иако су машине данас замениле волове, дух рабаџија још увек живи кроз приче мештана и специфичан однос према природи. Драглица је и село где се још увек може наићи на старе врсте воћа које су у низијама одавно изумрле, а које овде опстају захваљујући специфичној планинској микроклими.

Зима у Драглици је посебна прича. Када се Муртеница забеле, а ветар донесе снег са Пештера, село постаје одсечено од света. Тада Драглица спава под дебелим белим покривачем, а живот се одвија унутар кућа, уз топла огњишта и приче које трају до дубоко у ноћ. Зима овде има своју посебну лепоту – све је тихо, бело и мирно, а сваки излазак сунца изнад муртеничких врхова изгледа као сцена са друге планете. За Драгличане, зима је време када се сабирају плодови рада и када се планина поштује више него икада.

Драглица је, у суштини, симбол златиборске непокорности и лепоте која се не да лако освојити. Она је село за оне који траже истину, за оне који се не плаше висине и за оне који умеју да слушају тишину планине. Посета Драглици је повратак коренима, подсетник на то шта значи бити део природе и како се достојанствено живи на ивици између неба и земље. Драглица нас учи да је оно што је „драго“ увек скривено и да се за праву лепоту треба мало помучити.

Равни

Равни су село које својим именом обећава мир, а својом природом пружа много више – то је једна од најлепших висоравни на североисточном ободу Златибора. Док су многа околна села разбацана по стрмим јаругама, Равни су се испружиле на благо заталасаном платоу који подсећа на џиновски зелени длан. Ово место има дубоку историју; први пут се помиње у турским дефтерима још 1476. године.

Географија Равни је оно што ово село чини природном тврђавом. Омеђено је кањонима река Приштавице и Великог Рзава. Са надморске висине која досеже до 952 метра (врх Бјеловац), поглед пуца ка нестварним дубинама кањона најчистије реке у Србији. Земља је овде плодна и „тешка“, способна да роди најбољу пшеницу, али је крај најпознатији по воћарству. Породица Ђоковић и многи други домаћини претворили су ово подзлатиборско подручје у непрегледне засаде малина и шљива.

Историја Равни је историја јунака. Из овог села и његове непосредне околине поникло је чак пет генерала, међу којима су и три начелника генералштаба. Овде је живео и Михаило Радовић, кнез и војвода златиборски, један од организатора Првог српског устанка. 

Економија данас почива на модерном сточарству и воћарству. Равни су познате по производњи традиционалне ракије и рибњацима пастрмке на обалама Рзава. Од 1974. године овде се одржавају „Сусрети аматерских група“, чувајући изворни народни мелос. Ко год дође у Равни, осети ширину и слободу коју само овај плато може да пружи.

Голово

Голово је село које се налази ушушкано између Чајетине и Мушвета, на свега 8 километара од административног центра Златибора. Његове падине се полако спуштају ка долини реке Сушице, стварајући атмосферу чистог, нетакнутог села где се време и даље мери откосима траве. Име потиче од речи „голо“, што описује травнате висије изнад села, али Голово је све само не пусто. Оно је на око 850 метара надморске висине савршено место за оне који воле прави планински амбијент.

Географија Голова дефинисана је низом брда која стварају интиман простор за породице попут Павловића, Јанковића и Костадиновића. Овде земљиште није превише каменито, што је омогућило да сточарство постане уметност. Головски кајмак и сир су надалеко познати, јер стока пасе на пашњацима за које мештани кажу да „једна рука сена из Голова вреди две из низине“. Кроз село пролазе мали потоци и бројни извори питке воде, а ваздух је заштићен шумама бора и брезе.

Највеће духовно благо овог краја је Храм Архангела Гаврила у Чајетини. У Голову се и даље поштује кућни праг и обичај „мобе“, када цело село помаже домаћину у жетви. Туризам овде није комерцијалан; то је позив госту да живи са домаћинима, једе храну убрану тог јутра и осети снагу златиборске душе која се не продаје, већ се живи.

Шаиновци

Шаиновци су једно од оних села која се налазе на самој „кичми“ Златибора, смештена на висијама које спајају централни део планине са њеним јужним обронцима. Ако тражите место где се небо најближе додирује са земљом, онда су то Шаиновци. Ово село је кроз историју било познато као уточиште најбољих златиборских сточара и људи којима није сметала планинска самоћа, већ су у њој проналазили своју снагу. Смештени на надморској висини која често прелази 1.000 метара, Шаиновци су село сурове лепоте, каменитих ливада и ветрова који овде имају своја имена. Ово је место где природа не прашта грешке, али поштено награђује сваки трун уложеног рада. Име села, према старим записима, потиче од речи „шаин“ – што је стари назив за сокола, и заиста, поглед са шаиновачких брда је птичја перспектива на читаву западну Србију.

Географија Шаиноваца је дефинисана великим пашњацима који су испресецани сувозидима – каменим оградама које су генерације мештана подизале како би заштитиле своја стада и разграничиле имања. Ти сувозиди су данас прави споменици народног градитељства и говоре о стрпљењу и снази шаиновачког сељака. У селу нема густих шума као у Јабланици, већ доминирају отворени простори који су током лета прекривени најквалитетнијом планинском травом. Управо та трава, богата специфичним минералима, чини млеко из Шаиноваца најтраженијим међу златиборским млекарима. Овде се краве и овце крећу слободно, „пасу по роси“, што сиру и кајмаку даје онај жути сјај и оштар мирис који се не може вештачки произвести.

Историја Шаиноваца је исписана борбом за опстанак. Због своје стратешке висине, село је често било поприште сукоба, али и сигурна база за српску војску током ратова. Шаиновци су дали велики број ратника који су се истакли у Првом светском рату, а приче о њиховом јунаштву и даље се причају млађим генерацијама. Мештани су овде посебно поносни на своје порекло; они себе доживљавају као „горштаке првог реда“. Породице као што су Станићи, Шукиловићи, Костадиновићи и други, чине језгро овог села. То су људи који су преживели најтеже зиме, често одсечени од света недељама, ослањајући се само на своје залихе и комшијску солидарност. У Шаиновцима се реч „брат“ користи за комшију подједнако често као и за рођени род.

Духовни живот у Шаиновцима је везан оближње цркве, природу и старе обичаје. Иако село нема велику цркву у самом центру, мештани су дубоко религиозни и често посећују манастире у околини. Посебно је жив обичај „ношења литија“ кроз поља, када се цео засеок окупи да моли за заштиту од града и суше. У Шаиновцима се још увек може наићи на старе, дрвене катуне који су служили чобанима током лета. Ти катуни су симбол једноставности живота – дрво, камен и ватра на огњишту. За људе из града, боравак у таквом амбијенту је шок, али за Шаиновце то је суштина постојања.

Природа села нуди неке од најлепших, а најмање познатих видиковаца на планини. Са брда изнад села види се кањон Увца, али и далеки врхови Торника и Чиготе. Ваздух у Шаиновцима је „сув и лековит“; овде нема влаге, што је идеално за људе са астмом или оне који пате од анемије. Шетња кроз Шаиновце је вежба за тело и дух – сваки корак је успон или силазак, а сваки удах је пун мириса дивљег босиљка и мајчине душице. Овде се можете напити воде са извора који су толико хладни да „зуби боле“, а мештани кажу да та вода долази директно из срца планине.

Економија села је и данас везана за традиционалне гране. Овде се гаји најбоља планинска овца, а јагњад из Шаиноваца су на посебном гласу код месара у Мачкату. Због висине, воћарство је ограничено на неке специфичне врсте као што су дивље крушке и јабуке, од којих се прави изузетна ракија „дивљака“. Последњих година, Шаиновци постају интересантни за љубитеље екстремног сеоског туризма и планинарења. Овде нећете наћи хотеле са базентима, већ домаћине који ће вам понудити да спавате у сену, да пробате цицвару спремљену на старој пећи и да слушате тишину која је толико јака да скоро „звони“ у ушима.

Једна од занимљивости Шаиноваца је и њихова веза са вештинама лечења стоке и људи народним лековима. Овде се тачно зна којим се травкама лечи „шап“ код оваца или како се видају ране настале у шуми. Та знања се љубоморно чувају и преносе само унутар породица. Такође, Шаиновци су познати по својим дрводељама који су правили најбоље саонице и дрвене плугове за планинске услове. Сваки предмет направљен у овом селу морао је бити дуговечан – овде се ствари не праве да трају једну сезону, већ за читав живот.

Зима у Шаиновцима је прича за себе. Када падне снег, он овде често остаје до маја. Шаиновачки снегови су „тврди“ и ветар их пакује у велике сметове који често затрпају куће до првих прозора. У тим месецима живот се успорава, али не стаје. То је време за ручне радове, за препричавање легенди о вилама са Чиготе и хајдуцима који су зими прелазили Дрину. Шаиновци су тада најлепши и најопаснији; белина је толико јака да ослепљује, а мир који завлада планином је скоро светог карактера.

Шаиновци су, заправо, чувари оне „високе“ златиборске душе. То је село за оне који се не плаше висине и који поштују истину природе. Посета Шаиновцима је тест за модерног човека – колико дуго може издржати без технологије, а у друштву самог себе и планине? Ко год положи тај тест, заувек ће остати везан за ово село соколова и сувозида. Шаиновци нас уче понизности пред стварањем и поносу због опстанка. То је село које вас неће забавити, али ће вас прочистити и подсетити шта значи бити човек од земље и камена.

Раковица

Раковица је село које представља само срце златиборске општине, смештено у непосредној близини Чајетине, али ипак довољно скривено иза брегова да задржи своју аутентичност и мир. Ово је село воде, камена и густих шумарака који га штите од јаких планинских ветрова. Раковица је кроз векове важила за „најсређеније“ златиборско село, где су куће увек биле окречене, дворишта уређена, а домаћини познати по својој педантности и бистрини. На надморској висини од око 850 метара, Раковица нуди савршен баланс – довољно је високо да осетите лековитост златиборског ваздуха, а опет довољно заштићена у долини да баште и воћњаци овде рађају боље него у било ком другом делу планине. Име села потиче од ракова којих је некада било у изобиљу у бистрим потоцима који пресецају ово место, што је и данас најбољи доказ еколошке чистоте овог краја.

Географски, Раковица је испресецана бројним изворима и малим водотоцима који се касније спајају и теку ка реци Сушици. Управо та вода је обликовала живот у селу. Раковица је кроз историју била позната по својим малим баштама које су наводњаване природним падом воде, што је омогућавало мештанима да имају свеже поврће током целог лета, док су друга села патила од суше. Земља је овде црна и богата, а пашњаци су толико сочни да се за раковичке краве говорило да „дају млеко које је већ кајмак“. Ово село није велико површином, али је изузетно збијено и повезано, што је створило посебну врсту заједништва међу породицама.

Историја Раковице је нераскидиво везана за развој Чајетине као административног центра. Мештани Раковице су увек били међу првима када је требало градити школе, путеве или цркве. Овде је писменост и образовање одувек било на високој цени; многе старе раковичке породице дале су учитеље, свештенике и државне чиновнике који су градили модерну Србију. Истовремено, Раковица је била и остала тврђава српског домаћина. Породице као што су Станићи, Шукиловићи, Костадиновићи, Радовићи и други, вековима чувају своја имања, не дозвољавајући да их модернизација одвоји од земље. Раковичани су познати као „градски сељаци“ – људи који знају све модерне токове, али се никада неће одрећи своје косе, секире и плуга.

Духовни живот села је јак и утемељен. Близу су околним црквама, а Раковичани имају своја места за молитву и своје обичаје који сежу далеко у прошлост. Посебно је интересантно поштовање извора воде, од којих се за неке верује да су лековити и „свети“. У време већих празника, Раковица живне на посебан начин; тада се из сваке куће чује песма, а гостопримство домаћина прелази границе обичног – овде вас неће само угостити, већ ће вас натерати да се осећате као део породице. Раковица је село које негује господство у опхођењу, где се поштује дата реч и где се образ чува изнад свега.

Природа Раковице је суптилна и мами на истраживање. Шуме у околини села су углавном листопадне, што је реткост за централни Златибор, па је јесен у Раковици прави ватромет боја. Стазе за шетњу воде до скривених видиковаца са којих се види читава Златиборска висораван, али и обриси Таре у даљини. Ваздух је овде блажи, па Раковицу воле они којима смета оштрина високих врхова. Ово је идеално место за дуге, лагане шетње током којих можете набрати најлепше шумске јагоде или лековити чај који овде има посебну арому због богатог тла.

Економски, Раковица је село које успешно спаја традицију и модерно предузетништво. Поред одличног сточарства, село је познато по воћарству. Раковичке јабуке и шљиве су слатке и сочне, а ракија која се од њих пече слови за једну од најбистријих на планини. Све је више младих који у Раковици подижу модерне засаде боровница и малина, користећи предности чисте воде и сунчаних падина. Такође, због близине Чајетине, многи мештани раде у граду, али поподне се враћају на своја имања, одржавајући пољопривреду живом. Раковица је доказ да село не мора да одумре ако је паметно позиционирано; она је предграђе планине које живи пуним плућима.

Једна од занимљивости Раковице су и старе камене куће које се још увек могу наћи у засеоцима. Те куће су зидане од златиборског сивог камена, са малим прозорима и дебелим зидовима који лети држе свежину, а зими чувају топлоту огњишта. Раковичани су били мајстори за обраду камена, а та вештина се и данас види на многим оградама и помоћним објектима. У овом селу се још увек може чути прави ера са својим специфичним нагласком, човек који ће вас кроз шалу и помало „подмукао“ хумор научити важним животним лекцијама.

Зима у Раковици је мирна и господствена. Снег овде прекрије уређена дворишта и баште, правећи призоре као са старих српских слика. За разлику од високих планина где зима уједа, овде је она некако топлија. То је време за сеоске приче, за припрему најбољег сухомеснатог програма и за планирање следеће сетве. Раковица тада одмара, али из сваког оџака мирише на домаћу кухињу, подсећајући да је ово село где се глад никада није уселила.

Раковица је, у суштини, симбол златиборског грађанског села. Она је спој тежачког рада и интелектуалне оштрине, место где се природа поштује али и користи за бољи живот. Посета Раковици је прилика да видите како изгледа здраво, витално и поносно српско село које се не боји будућности јер чврсто стоји на својој земљи и поред својих извора. Раковица је скривено срце Чајетине, место где се ракови још увек крију под камењем, а људи чувају образ и традицију својих предака.

Мушвете

Мушвете су село које у свом имену носи неку врсту тајне и елеганције, а смештено је на североисточним падинама Златибора, на путу који повезује Чајетину са Мачкатом и Трипковом. Ово село је прави пример како се на Златибору може спојити традиционално сточарство са модерним визијама, стварајући од малог планинског места бренд који је познат широм Европе. Мушвете су село сунца и ветра; пространи пропланци и благе падине чине га једним од најлепших места за живот на планини. На надморској висини од око 800 метара, Мушвете уживају у клими која је савршен спој планинске оштрине и питомине која долази из правца ужичке котлине. Ово је село у којем се сваки педаљ земље користи паметно, а сваки домаћин тежи да буде најбољи у ономе што ради.
Прва ствар на коју помисли свако ко познаје Златибор када чује за Мушвете јесте сушара породице Стојановић. Иако је читав крај око Мачката познат по пршути, у Мушветама је ова производња подигнута на ниво врхунске науке и уметности. Оно што Мушвете издваја јесте специфична „ружа ветрова“ која се укршта баш изнад овог села. Тај стални проток чистог планинског ваздуха, без влаге, идеалан је за природно сушење меса. Мушвећка пршута се не прави индустријски; она се „негује“ месецима на буковом диму и хладном ваздуху. Посета овдашњим сушарама је искуство за сва чула – редови говеђе и свињске пршуте који висе са црних тавања, мирис дима и соли, и домаћин који танко реже најфиније комаде меса, причајући причу о томе како је рецептура иста већ стотинама година.
Међутим, Мушвете крију још један невероватан феномен – прву златиборску винарију. Иако Златибор на први поглед није виноградарски крај због оштрих зима, у Мушветама је доказано супротно. Породица Ковачевић је овде подигла засаде винове лозе и почела производити вина која су побрала бројне награде. Ово је право мало чудо природе; грожђе које расте на планинском сунцу и у земљи богатој минералима даје вино са посебним карактером, свежином и снагом. Дегустација вина у амбијенту златиборске брвнаре, уз домаћи сир и пршуту, док се пред вама пружа поглед на врхове планине, доживљај је који Мушвете чини јединственом тачком на мапи Србије. Ово село је доказ да златиборски домаћин има храбрости да проба нешто ново и успе у томе.
Духовност и традиција у Мушветама се чувају кроз народне обичаје и дубоко поштовање заједнице. Село је познато по слози мештана; овде се комшија позива на мобу чим се крене у озбиљнији посао. Сабори у Мушветама су увек весели и окупљају велики број младих људи који су, за разлику од многих других места, одлучили остати на својој земљи. Мушвећани су познати као врло бистри и говорни људи, спремни на шалу и досетку, али и на напоран рад од јутра до мрака. Њихова везаност за породицу и огњиште је стуб око којег се врти сав живот у селу.

Јама Церова је место тишине и трагедије у околини Беле Реке. У њеној дубини страдали су младићи из околних села, ликвидирани без суђења одмах после Другог светског рата у оквиру одмазде комунистичких власти. Током последњих година изводе се систематска ископавања, а остаци се пажљиво преносе у цркву у Чајетини, где ће бити достојанствено сахрањени. Ови радови имају за циљ да се жртвама ода пошта и да се историјска истина очува за будуће генерације. Јама Церова тако остаје трајно сведочанство трагичних догађаја у овом крају, подсећајући на људске жртве и суровост периода који је оставио дубоке ожиљке у локалној заједници.
Природа у Мушветама нуди прелепе пешачке стазе које нису стрме, али су изузетно сликовите. Шетња кроз Мушвете води вас поред старих воћњака јабука и шљива, кроз шумарке бреза и преко пашњака који су у пролеће прекривени морем маслачака и лековитог биља. Ваздух је овде изузетно лаган, па се Мушвете препоручују свима који се опорављају од стреса и умора. Са највиших тачака села виде се обриси Ужица, али и моћни врхови Златибора, што ствара осећај да сте на врху света, а опет близу свега.
Економија села је стабилна и заснована на три стуба: преради меса, виноградарству и воћарству. Мушвете су познате и по производњи ракије која је, захваљујући планинском воћу, изузетно ароматична и јака. Све се више мештана окреће и туризму, али на онај префињен начин – нудећи луксузне дрвене куће које задржавају рустични изглед, али пружају сав потребан комфор. Гост у Мушветама може учити како се суши пршута, како се орезује лоза или једноставно уживати у тишини коју прекида само звук пчела из оближњих пчелињака.
Породична имена као што су Стојановићи, Ковачевићи, Марићи, Дидановићи и други, гарант су квалитета и гостопримства. У Мушветама се гост дочекује са пуним поштовањем; овде се не штеди на трпези. То је онај стари, господски дух Златибора који каже да путник не сме отићи празног стомака и без осмеха на лицу. Мушвећани су поносни на своју историју, на борце који су гинули за слободу, али су окренути будућности и модернизацији својих домаћинстава.
Зима у Мушветама је бајковита, али ретко када сурова као на високом Торнику. Близина магистрале и добра повезаност чине село лако доступним чак и под највећим снегом. Тада се у селу ложе ватре у сушарама, а у винаријама се дегустира младо вино. То је време за одмор од пољских радова и за планирање нове сезоне. Мушвете под снегом изгледају као са најлепших божићних честитки, са осветљеним прозорима брвнара и мирисом дима који се полако диже ка небу.
Мушвете су, у суштини, село које спаја најбоље од оба света: снагу планине и профињеност равнице. Оне су доказ да Златибор није само место за скијање и шетњу, већ простор за врхунску гастрономију и иновације. Ко год жели осетити мирис најфиније пршуте и укус планинског вина, ко год жели видети како се традиција претвара у луксузни бренд, мора посетити Мушвете. То је село које вас осваја на први поглед својом уредношћу, лепотом и људима који знају како да од природе узму најбоље, дајући јој заузврат своју љубав и труд.

Чајетина

Чајетина се угнездила у заветрини златиборских брда, на месту где се планинска висораван благо спушта ка ужичкој котлини. Ово је место које има душу вароши, а срце села. Док је туристички центар Златибора „излог“ за свет, Чајетина је „кућа“ у којој се живи, ради и где се чувају кључеви златиборске историје. Смештена на око 800 метара надморске висине, заштићена од најјачих удара планинске кошаве, Чајетина је одувек била идеално место за живот. Име овог места, према народном предању, потиче од речи „чајати“, што на старом српском језику значи „чекати“. Овде су каравани, који су путовали из Босне и Херцеговине ка унутрашњости Србије, често чајали (чекали) да се смире мећаве или да се окупе пратиоци пре него што наставе пут низ опасне падине.

Историја Чајетине је заправо модерна историја читавог краја. Она је постала административни центар још у 19. веку, за време владавине кнеза Милоша Обреновића. Ту је подигнут чувени „Конак“, који је деценијама био стожер власти и окупљања. Чајетина је изнедрила прве златиборске интелектуалце, судије, лекаре и учитеље. Она је била прва тачка на планини која је добила школу, пошту и болницу. Старе чајетинске куће, зидане од камена и цигле са пространим дрвеним тремовима, и данас сведоче о времену када је варошица била културни центар који је диктирао темпо живота на читавој планини. Мештани Чајетине су посебна врста људи – они имају ону препознатљиву ерску бистрину, али проткану грађанским господством.

Срце Чајетине куца око Цркве Светог Архангела Гаврила, која је подигнута крајем 19. века. Ова светиња је духовни светионик за цео Златибор, а њена звона деценијама одјекују брдима, позивајући верни народ на слогу и молитву. Порта цркве је традиционално место где се одржавају најважнији догађаји, од црквених слава до народних зборова. Поред цркве, неизоставни део идентитета је и Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“, институција која чува десетине хиљада књига, али и драгоцену архивску грађу о породицама, обичајима и јунаштвима овог краја. Захваљујући овом културном стожеру, Златибор није само планина меса и сира, већ и планина књиге и знања.

Економски, Чајетина је као аднинистративни центар и данас мотор развоја. Овде се доносе најважније одлуке за процват туризма, али се и даље негује пољопривреда. Околина Чајетине је богата воћњацима и пашњацима, а многа домаћинства у самој варошици и даље чувају традицију сточарства. Позната по својој уређености, Чајетина је пример како се може градити модерна инфраструктура, а да се не наруши природни склад. Овде се налази и центар златиборског занатства – од врхунских столара до мајстора који израђују сувенире од природних материјала. Породице које овде живе генерацијама, попут Радовића, Ђенића, Туцовића, Кнежевића и других, носе у себи понос према свом пореклу и непоколебљиву љубав према завичају.

Један од најлепших симбола Чајетине је њен парк и шеталишта која воде ка Оку и околним видиковцима. Ваздух је овде можда и најпријатнији за дужи боравак, јер нема оних екстремних планинских промена, а опет сте на прагу чисте дивљине. Из Чајетине крећу многе планинарске стазе које откривају скривене делове планине за које туристи на Златибору често и не знају. Локална пијаца у Чајетини је место где се може купити онај „прави“ домаћи производ – јаја од кокошака које слободно трче, мед из кошница смештених у нетакнутим шумама и млечне производе који нису видели фабрику.

Ерски дух је у Чајетини најживљи. Ту се рађају најбоље анегдоте и шале на рачун политике, свакодневице и људских нарави. Чајетинац ће вас увек „дочекати на волеј“ својом досетљивошћу, али ће вам исто тако први притећи у помоћ ако види да сте у невољи. То је заједница која се држи заједно, која поштује своје претке и улаже у своје потомке. Спорт је такође важан део живота; кошаркашки и фудбалски клубови из Чајетине су понос читавог региона, доказујући да планина рађа здраве и борбене људе.

Зима у Чајетини је бајковита. Када се варошица забеле, а дим из оџака крене право у небо, она подсећа на кулисе за најлепше старе филмове. Све је некако ушушкано и мирно. Тада се у кућама уз пећи припремају специјалитети златиборске кухиње, пије се врућа ракија и ужива у породичном миру. За разлику од туристичког центра који тада врви од људи, Чајетина нуди ону истинску зимску спокојност коју су имали наши стари.

Чајетина је темељ на коме стоји читава зграда златиборског успеха. Она није само општинско седиште, већ кувар златиборских обичаја и чувар његове части. Ко није упознао Чајетину, није упознао прави карактер Златибораца. Она је варош која вас неће заслепити неонским светлима, већ ће вас освојити својим смиреним достојанством, чистим улицама и људима који знају ко су и одакле су. Чајетина је почетак и крај сваке приче о планини, место где се „чаја“ (чека) боље сутра, радећи вредно сваког дана да оно заиста и дође.

Планина - Муртеница

Муртеница није само планина она је мит, последња европска прашума златиборског краја и место где природа још увек диктира правила којих се човек мора придржавати. Она представља јужни масив Златибора, његов највиши и најсуровији део, који се простире од Драглице и Негбине све до реке Увац. Док је остатак Златибора заталасан и питом, Муртеница је густа, мрачна од столетних четинара и светла од нестварних пропланака. Име Муртеница, према једној легенди, потиче од речи „мурт“ (мртав), због тишине која влада у њеним дубинама, док други верују да је то старо име за тамну, густу шуму која никада не губи лист. Како год било, Муртеница је дом златиборских соколова и људи који су тврђи од камена на којем стоје.

Географски, Муртеница је највећи планински масив у оквиру златиборског система. Њени врхови, попут Бријача (1.480 метара надморске висине), представљају тачке са којих се види пола Балкана. Овде се снег задржава најдуже, а извори воде су толико бројни да се каже како „планина плаче од чистоте“. Шуме Муртенице су легендарне; то су шуме бора, смрче и јеле које су вековима храниле читаву Србију грађом. Али те шуме су и опасност – у њима се лако залута, а мештани кажу да планина „окрене човека“ ако у њу уђе без поштовања. Муртеница је један од ретких делова Србије где још увек можете срести дивљину у њеном изворном облику, где вук и медвед деле стазе са ретким пролазницима.

Историја Муртенице је историја хајдучије и отпора. Због своје непроходности, ова планина је током векова била уточиште за све који су бежали од туђинске власти. Овде су хајдучке чете зимовале, а народ је у густим јаругама крио стоку и породице. Муртенички човек је посебан ков – он је ћутљив, прецизан у раду и нестварно издржљив. Ранчеви и катуни на Муртеници, као што су они у околини врха Бријач, пример су како се живело пре неколико векова. Ти људи су били најбољи рабаџије на Балкану. Извлачити огромна стабла из муртеничких врлети само уз помоћ волова, захтевало је вештину која се граничила са уметношћу. Муртенички во је био симбол снаге, а муртенички домаћин симбол поштења.

Духовни аспект ове планине је проткан мистиком. Муртеница је место где се још увек верује у „планинске духе“ и где се природа посматра са страхопоштовањем. Иако су мештани дубоко православни, њихова вера је нераскидиво везана за шуму. Постоје делови Муртенице где се дрво никада не сече јер се верује да је „сеновито“. Обичаји везани за Божић и Ђурђевдан овде имају најизворнију форму. Песма „из вика“, која се ори муртеничким падинама, није само музика – то је начин комуникације између два брда, крик слободе и пркос планини. Та песма је данас под заштитом УНЕСКО-а, а њени најбољи чувари су управо старци са Муртенице који глас пуштају из самих груди, јаче од ветра.

Економија Муртенице данас почива на дрвету и сточарству, али на један много суровији начин него у остатку Златибора. Овде се гаје „биљне“ краве и овце које целу сезону проводе на планинском ваздуху. Млеко из Муртенице је густо и мирише на четене, а сир који се прави у муртеничким кацама сматра се врхунским деликатесом који се ретко налази на пијацама – он се углавном резервише унапред. Све је више интересовања за лековито биље Муртенице, јер се сматра да су биљке са ове висине, далеко од сваког загађења, много јаче. Мед од четинара (шумски мед) из овог краја је готово црн, густ и лековит, прави планински еликсир.

Живот на Муртеници је живот у ритму природе. Овде нема журбе. Када падне снег, који овде зна да пређе висину човека, све стаје. Мештани се повлаче у своје куће зидане од брвана и камена, ложе велике ватре и чекају пролеће. Та изолованост је сачувала карактер људи. Они су гостопримљиви, али не на комерцијалан начин. Ако свратите у неку од кућа на Муртеници, домаћин ће пред вас изнети све што има, не зато што сте туриста, већ зато што је то закон планине – у планини се путнику мора помоћи. Породице које вековима насељавају овај масив, попут Илића, Ковачевића, Богдановића, стубови су ове планине.

Природа Муртенице је данас највећи магнет за оне који траже „детoкс“ од модерног живота. Пешачење до врха Бријач нуди нестварно искуство проласка кроз различите појасеве шуме, док се на самом врху отвара хоризонт који вас подсети колико је свет велики, а човек мали. Ваздух на Муртеници је толико чист да се каже како „пробија груди“. То је ваздух који мирише на смолу, маховину и слободу. За фотографе и уметнике, Муртеница је неисцрпна инспирација – од светлости која се пробија кроз густе гране до магли које леже у кањону Увца.

Муртеница је, у суштини, круна читавог златиборског система. Она је чувар његове дивљине и гарант његове будућности. Док год је Муртеница зелена и нетакнута, Златибор ће имати своја плућа. Она нас учи понизности, снази и важности корена. Ко није осетио мирис муртеничке шуме и чуо тишину муртеничких висова, тај не познаје праву снагу српске планине. Муртеница је место где време не тече по сату, већ по изласцима сунца и променама годишњих доба. Она је завршна реч у свакој причи о Златибору, моћна и вечна као и борови који је прекривају.

Где се завршавају границе Златибора?

Златибор нема границе! То је

Пут природе до вере.

Небеса казују славу Божију, дело руку Његових јавља свод небески! Пс19.1

На крају овог путовања кроз златиборска села, јасно је једно: Златибор није само дестинација, већ осећај који носите у себи. Сваки меандар Рзава, свака камена кућа у Стублу и сваки столетни бор Муртенице причају исту причу – причу о трајању, поштењу и нераскидивој вези човека и природе. Посетом овим селима, ви не обилазите само тачке на мапи; ви постајете део златиборског пламена који вековима греје срца горштака. Овде се одмара очима, дише пуним плућима и враћа себи. Златиборска села вас чекају да откријете своју стазу и свој извор и Свој Пут.